Međunarodna godina astronomije

Jedna stvar me posebno interesuje, a tiče se samog bloga: da li ovo iko čita sem nas astronoma!? Stičem utisak da ne. Ali može biti da je to samo moj subjektivni utisak.
Međutim mnogo bitnije i što je posebno bilo aktuelno ovih dana je Ceremonija proglašenja Međunarodne godine astronomije (MGA2009) u Parizu. Međunarodna Unija Astronoma obeležava 400 godina od događaja koji je astronomima u najmanju ruku „otvorio oči“. Naime, Galileo Galilej je došao na ideju da najnoviji izum, teleskop, podigne pravac neba i otkrije sisteme nebeskih objekata do tada nepristupačnih ljudskom oku. Iako skroman, teleskop kojim se Galileo služio je za dotadašnja posmatranja predstavljao veliki korak napred i put konstantnog napretka. Od toga dana, pa do lansiranja jednog od najmodernijih i najmoćnijih optičkih oruđa današnjice, Svemirskog Teleskopa Habl (HST – Hubble Space Telecope) generacije astronoma su prevalile dug put i ostavile za sobom plodno tle pogodno za dalja otkrića. Oslobođen svetlosnog zagađenja i atmosfere, Habl je postigao ono što nijedan optički teleskop nije do tada. Opremljen sredstvom moćnijim od našeg čula vida, Galileo je pomoću durbina video više nego i jedan astronom pre njega. Ovo nepogrešivo ostavlja utisak da je za astronome Galileovog doba prvi teleskop predstavljao upravo ono što za nas danas predstavlja Habl.
Svet obeležava MGA; Evropa obeležava MGA; a bogami i Srbija ima u planu širok spektar vrlo interesantnih dešavanja. Nema veze što su Rusi zavrnuli gas. Ionako je precenjen. Sunce sija za džabe. Doduše, nije još naučilo da se samokolektuje. Elem, s obzirom na MGA2009, pre ili kasnije bićete u prilici da pozdarvite naš naučno-edukativno-popularni poduhvat! Stay tuned! što bi rekli, he, he. U planu je veliki broj projekata na globalnom nivou, a neke od njih ćemo realizovati i u Srbiji, implementirajući svoja znanja, ideje i entuzijazam.
Jedan od kurioziteta, a koji mene posebno raduje je realizacija mobilnog planetarijuma. Toplo vam preporučujem da se radujete. Hoću reći, ovo bi se moglo protumačiti kao pun pogodak i na vašem ličnom planu, o da, sve da vas astronomija ne interesuje, pa skoro uopšte. Ne znam šta se kome javlja kao asocijacija na sintagmu mobilni planetarijum, ali vrlo sam svesna šta se mojim drugarima mota po glavi, posebno u momentima kad se grubo šale na moj račun. Navodno me zamišljaju kako s kapicom i trubicom „teram“ kamionet (sličan onom za prodavanje sladoleda), na kom piše planetarijum i kako iz njega entuzijastično povikujem: MOBILNI PLANETARIJUM!! Vrrloo smešno! Samo se vi smejte, al tražićete kartu više, kad vam kažem!! Nisam im rekla da su ti mobilni planetarijumi mahom na naduvavanje. Tad bi već polegali od smeha. Razuzdana dečurlija. Srećom, tu sam ja da ih edukujem!:D Tako da , radujte se mobilnom planetarijumu, ooo radujte se, sve da ga i ja doteram u vaš grad, s kapicom i trubicom, bez vozačke dozvole!!
Za pokretanje projekta Prvi mobilni planetarijum u Srbiji, kao i za svesrdno zalaganje za dobijanje sredstava zaslužna je Nataša Stanić. Želela bih da joj se ovom prilikom zahvalim na tome!!!!
A do prvih realizacija zamisli i pohoda povodom MGA, predlažem vam da posetite Festival Nauke u Novom Sadu, koji će se održati 14. i 15 februara u holu Poljoprivrednog fakulteta. Ako želite da naučite kako se pravi kometa, duga ili krater ili ako vam se vožnja kroz Sunčev Sistem čini kao sasvim okej ideja (lično upravljam vozilom...bez vozačke dozvole, naravno) >> u tom slučaju: ’oma na naš štand. A jedna od Tijaninih SPECIJALNIH PONUDA ovogodišnjeg festivala je, kako to ona i sama voli da naziva - jestiva tamna materija - besplatna i ne baš tako dijetalna! Bićemo potpuni HIT i apsolutni >> do the loco motion!!!

Ivana

No. 3/I

Koja god bila prava priroda bloga, ono što po meni svakako spada u važna svojstva je aktuelnost napisanog za druge. Mislim, blog svakako nije dnevnik, njega pišete pre svega, a ponekad i jedino, za sebe. A pisanje za javno čitanje nameće poneke zahteve koje bez ikakvih posledica možete ignorisati ako je tekst samo za "kućnu upotrebu". I otuda gornji naslov. Napisani tekstovi sa radnim naslovima "No. 1" i "No. 2" daju neku vrstu osnove ili, ako hoćete, pozadinu koja dosta dobro (po mojoj proceni, naravno) prikazuje sve prednosti ali i sva ograničenja - mene same. Prvi
deo se završava negde u periodu studiranja, na prelomu poslednje decenije XX veka. Drugi deo ima daleko oštriju graničnu liniju kraja, datum 31. decembar 2008., moj poslednji radni dan pre trajnog razilaženja sa Astronomskom opservatorijom u Beogradu. I dok je početak najviše nalik tzv. "romansiranim biografijama", kraj je preko taksativno nabrojanih problema sa kojima sam se susretala, ono što se često opisuje kao "sudar sa realnošću". ALI, kako sam uverena da opšte mesto o nepremostivim razlikama između teorije i prakse NE STOJI, prihvatila sam poziv za učešće na ovom blogu. Sa nadom da mogu nekako da doprinesem "opštoj dobrobiti" - naravno, u sopstvenom tumačenju :-) Dakle, krećemo!

Ako postoji i jedna zemlja na planeti Zemlji kojoj uopšte nije potrebna Međunarodna godina astronomije, 2009., u onom delu u kome UN poziva na približavanje predmeta laicima, to je najverovatnije - Čile. Ne znam sa sigurnošću kako da kvantifikujem tvrđenje odn. odredim objektivno stanje stvari, da li brojem teleskopa ili brojem instrumenata/prijemnika po glavi stanovnika, ali za koji god broj od ova dva da se opredelim, velika je verovatnoća da se Čile nađe na prvom mestu u svetu. Subjektivno je lako - za tri i po godine koliko sam do sada provela ziveći i radeći u Santijagu, nisam srela ni jednu jedinu osobu koja nije znala šta je astronomija. Ni jednom mi se nije desilo da se na pretstavljanje ko sam i šta radim, od mene zatraži horoskop! A nije da nema sujeverja :) i nije baša da sam se kretala u vrlo uskom ili prethodno probranom (npr. visoko obrazovanje) krugu domaćih ljudi. Količina onoga što bih o toj 'astrozemlji' svakako želela da napišem je baš, ali baš, velika, vrlo neprimerena blogu. Stoga 'lomim' tekst na nekoliko nastavaka...

Opservatorija La Silla

Evropske južne opservatorije (European Southern Observatory, ESO) smeštena je severno od grada La Serena, na vrhu planine La Silla (čita se 'la silja', šp. stolica, prim. ja) na nadmorskoj visini od oko (samo) 2340m i počela je sa radom početkom 1969. godine. U sklop opservatorije trenutno ulaze tri teleskopa u potpunom ili delimičnom vlasništvu ESO, četiri nacionalna teleskopa, a jedini do sada 'penzionisani' teleskop SEST (eng. Swedish-ESO Submillimeter Telescope) prestao je sa radom 2003. godine. Kako meni oči zacakle na pomen radio astronomije, o teleskopima u Čileu u ovom spektralnom domenu (SEST, NANTEN 1/2, APEX, ASTE, ALMA) nameravam da pišem mnogo više i - kasnije. Stay tuned! Oko čak dvadeset prijemnika/instrumenata se može ili se moglo koristiti za posmatranja i merenja u širokom pojasu spektra elektromagnetnog (EM) zračenja.

Na 2.2m teleskopu (levo) trenutno se mogu montirati tri instrumenta, FEROS, WFI i GROND (eng. the Fiber-fed Extended Range Optical Spectrograph, Wide Field Imaging i Gamma-Ray Burst Optical/Near-Infrared Detector, respektivno).

Na 3.58m NTT-ju (eng. New Telescope Technology) su SOFI i EFOSC2 (eng. Son if ISAAC, ESO Faint Object Spectrograph and Camera, respektivno),

dok je 3.6m teleskop (levo) opremljen HARPS-om (eng. High Accuracy Radial velocity Planet Searcher).
Od nacionalnih teleskopa tu su 1.2m Euler Telescope (Švajcarska), 1.54m (Danska) i automatski 0.60m REM (eng. Rapid Eye Mount, Italija) i (južni) 0.25m TAROT (fr. Télescope Action Rapide pour les Objets Transitoires, Francuska). Poslednji akronimi lepo pokazuju da u esnafu, srećom, ima nas koji volimo da se našalimo na sopstveni račun...

Opservatorija Las Campanas deo je Karnegijevih opservatorija (eng. Carnegie Observatories), a vlasništvo dva najveća teleskopa deli sa Konzorcijumom četiri univerziteta iz Sjedinjenih američkih država. U neposrednoj blizini je La Sille, i počela je sa radom 1971. godine. Las Campanas (šp. campana znači zvono) obuhvata četiri teleskopa. 'Blizanci' Baade i Clay prečnika 6.5m


od instrumenata ovaj par poseduje PANIC, IMACS i MagIC (Badeov teleskop; eng. Persson's Auxiliary Nasmyth Infrared Camera, The Inamori Magellan Areal Camera and Spectrograph i The Raymond and Beverly Sackler Magellan Instant Camera, respektivno) i LDSS3, MIKE, MIKEfiber i MagE (Klejov teleskop; The Low Dispersion Survey Spectrograph, note: upravo povučen, The Magellan Inamori Kyocera Echelle (Spectrograph), multi-object fiber feed for MIKE i The MagE (Magellan Echellette) Spectrograph, respektivno).


Prvi teleskop ove stanice je teleskop Henrietta Swope prečnika 1m (levo). Od instrumenata poseduje CCD kameru i RetroCam.



Irénée Du Pont teleskop prečnika 2.5m (desno), osim već pomenute CCD kamere, može se opremiti još i instrumentima WIRC, WFCCD, Boller&Chivens Spectrograph, Echelle i CAPSCam (eng. Wide Field IR Camera, Wide Field Reimaging CCD Camera, Slit Spectrograph, Echelle Spectrograph i (Carnegie) Astrometric Planet Search Camera, respektivno).

Istočno od La Serene smestile su se: Opservatorija CTIO



(eng. Cerro Tololo Inter-american Observatory) deo je NOAO (eng. National Optical Astronomical Observatory).

Obuhvata teleskop Blanco prečnika 4m 9levo) koji je opremljen sa više instrumenata, i to: Mosaic II CCD Imager, Hydra CTIO, R-C Spectrograph, i ISPI od eng. Infrared SidePort Imager. Četiri manja teleskopa kojima upravlja Konzorcijum SMARTS sa opremom: 0.9m (prvi teleskop na ovom odredištu, konstruisan je 1965) sa 2K optical imager prijemnikom, Yale 1m sa 4K optical imager-om, 1.3m/ex-2MASS sa ANDICAM i 1.5m sa dva spektrografa, R-C Spectrograph i Echelle Spectrograph.

Opservatorija SOAR

(eng. Southern Astrophysical Research Telescope) ima jedan teleskop prečnika 4.1m koji je u vlasništvu konzorcijuma Brazila i SAD. Fotografija iznad daje pogled na Cerro Pachon sa Cerro Tololo: leva kupola je SOAR-ov teleskop (desno je GEMINI/South). Aktivni su sledeći instrumenti: OI, (G)HTS i OSIRIS (eng. Optical Imager, Goodman Hight Throughput Spectrograph i the Ohio State InfraRed Imager/Spectrometer, respektivno).

Opservatorija GEMINI (SOUTH)

(home) ima dva teleskopa "blizanca", prečnika 8.1m. Južni je smešten je na vrhu Cerro Pachón na 2737m. Drugi blizanac se nalazi na vrhu Mauna Kea na Havajima. Od instrumenata parnjak na jugu poseduje: GMOS, Phoenix i T-ReCS (eng. akronimi: Gemini Multi-Object Spectrographs i Thermal-Region Camera Spectrograph, respektivno).

SVE fotografije u blogu No.3 su na javnim stranicama opservatorija!

Sledi: severnije opservatorije

Astro nova 2009!

Dragi moji, srećna vam ASTRO GODINA! Jupiii! :) I to međunarodna! Izvinjavam se što ova moja čestitka dolazi sa malim zakašnjenjem, al znate već kako to ide kod nas u Srbiji – praznici se spajaju i kad treba i kad ne treba a ni mi astronomi nismo operisani od toga ;) Al dobro, ove godine baš i imamo razloga da slavimo! Međunarodna godina astronomije nije mala stvar! :) To znači da ove 2009. godine možete očekivati da nas astronome viđate i srećete mnogo češće u mnogo većem broju, da ćemo vas vući za rukav i pričati vam fantastične priče o dalekom svemiru, da ćemo samo za vas osvetljavati našim malim i velikim teleskopima daleke i mrače delove naše galaksije, da ćemo se truditi da vam dočaramo zašto smo tako silno zaljubljeni u nešto tako nepojmljivo za naše male glave kao što je veliki Univerzum čiji kutak naseljavamo. Zašto? Zato što je strašno i tužno da se ljudi u Srbiji sakrivaju u mišje rupe, zabarikadiraju u svoje mračne stanove 1999. godine kada ostatak sveta hrli da gleda redak nebeski spektakl kakvo je pomračenje Sunca.

Šteta je, jer su propustili nešto prelepo, jer su bili uplašeni, jer nisu znali...Zato što astronomija NIJE astrologija, a mnogi to još ne znaju. Zato što iako se možda većina nas nikada neće otisnuti sa površine naše male Zemlje u daleki svemir, to je ipak naš dom, naše dvorište, izvor našeg života. Zato što su zvezde u nama ... bukvalno! Zato što mnogi još misle da su astronomi likovi iz mitologije jer kome još treba astronomija! I zato, ove godine, horde astronoma u celom svetu, pa tako i naša mala grupa astronoma iz Srbije, će krenuti u pohod otkrivanja tajni svemira svetu! Konkretno, osim ovog i ostalih blogova, mi u Novom Sadu planiramo sve i svašta za ovu godinu – od popularnih predavanja, otvorenih posmatranja, do turneje astronomije namenjene najmlađima po okolnim mestima, pa sve to astronomije na ulicama gradova gde ćemo izneti svoje teleskope po sred Dunavske ulice, po sred trgova u ostalim mestima, i pokazivati slučajnim posetiocima Mesec izbliza, Jupiterove Satelite, Saturnove prstenove! Biće tu dosta posla, al neka, mi to volimo! To je najlepša stvar kod astronomije – njom se zaista bave samo oni koji to zaista obožavaju! :)

Sve je počelo na rejv žurkama…

Ova poznata krilatica iz naroda, meni najpoznatija iz serijala TV Manijak, generalno ima to paradigmatično svojstvo da ilustruje svaki poseban slučaj “onda kad se omladina pokvarila”. Moj tata, na primer, nije baš bio siguran da li sam znala šta radim kad sam upisivala fakultet i gde sam uopšte pokupila tu sumanutu ideju...u školi ili na “rejv partiju” - mislim da mu je tad već bilo svejedno. Hteo je on, dakako, da njegova ćerka upiše ekonomiju itd., u svakom slučaju nešto što se naširoko “troši”! Seti se još jadni tata i da na izbor PRAVO imam. Al’ rekoh mu: ”Ćale, žalim, al ništa ni od jednog ni od drugog!”. S druge strane mama je, iako pritajeno navijajući čini mi se za stomatologiju, bila veća podrška izjavivši: “Sve je super ćero, dokle god si ti srećna, pa makar i na astrofizici”. Srećni na astrofizici!!? Osim što zvuči kao jako loš slogan, zvuči i kao patetični kliše, ali znači puno kad razmišljate da li da upišete Astronomiju sa astrofizikom (kako glasi pun naziv, da budem precizna) ili možda, eventualno, nekim slučajem, neki drugi “biznis”. Odluka je bila na meni...ma i tata bi bio potpuno oduševljen, samo da je bar neko mogao da mu potvrdi da ću posle fakulteta moći da se zaposlim u lokalnoj banci koja svoj interes vidi u “world wide” poslovanju, a i šire, postanem “account” menadžer ili pak menadžer kupo-prodaje, pa makar i dotrajalih šatl delova. Gledao je on naravno na sve to sa malo pragmatičnije strane, potpuno svestan situacije u Srbiji. Brat je od samog početka bio za ideju, a ionako mu je čitava stvar zvučala potpuno uvrnuto.
Za razliku od Tijaninog, meni školski psiholog nije pomogao u izboru buduće profesije: “A što se ne bi bavili a, a... arhitekturom? Ili eventualno dizajnom eksterijera ili enterijera? Ionako vam orijentacija u prostoru nije jača strana.”, reče psihologica i unese dodatnu konfuziju s još jednim zanimanjem na slovo “A”. Dakle, nisam od malih nogu tabanala okolo vičući “hoću da budem astrofizičar”..put je posve bio trnovitiji. Trebalo se izboriti sa silama zla poslova koji “obećavaju”.

Naravno da nije sve počelo na rejv žurkama, ali morate priznati da je dobra fora za naslov - navlakuša za slučajne čitaoce. Ali evo, ništa manje zanimljivo, he, he sve je počelo u osnovnoj školi, kao što to obično i biva. Prvo su me poslali na takmičenje iz fizike. Posle par osvojenih nagrada, kao što to obično i biva, udarila mi slava u glavu, pa sam htela na još takmičenja (!!?), a onda se desio “Centar za mlade talente”. Uhvatili me za ruku i rekoše: “Ćero, ajd’ ti na fakultet”. Sada ovo zvuči nadmeno i razmetljivo, ali sedište Centra je bilo na fakultetu, tako da sam zaista otišla na fakultet. Ne da studiram, naravno. Sećam se da nas je tadašnji direktor Departmana za fiziku pitao koju bismo od ponuđenih tema izabrali za svoj mali naučni rad. Sedela sam odmah pored njega (slučajno se zadesilo – nikad štreberom), pa tako imala priliku da prva biram temu. Izabrala sam temu iz astronomije, po principu “ova zvuči najmanje dosadno”. Nakon što je nekoliko njih prevrnulo očima, shvatih da sam maznula najbolju. Strpala sam je u džep i pobegla. Na žalost, tema nikad nije realizovana. Samo mesec-dva nakon toga usledilo je bombardovanje.

Međutim, profesor koji je trebalo da mi bude mentor na radu, dr Božidar Vujičić, me je opskrbio knjigama iz oblasti od interesa. S prebivalištem u podrumu, pod svetlošću baterijske lampe, Ivana čitaše svoje knjige. Posmatrali je roditelji, presrećni što im je dete tako vredno i znatiželjno, ne skriva se da puši i ne farba kosu kradom kod drugarice, a s druge strane blago zabrinuti što usred bombardovanja, s nepunih 15 čita “Supernove, neutronske zvezde i crne rupe” i Vajnbergova “Prva tri minuta”. I posle o tome priča za ručkom. Sve se ovo zaista dogodilo, sem onog dela sa podrumom i baterijskom lampom (al’ tako zvuči dramatičnije) i bez opšte zabrinutosti roditeljske, što ne čitam Teen Story umesto. Čini mi se da sam bila baš kul tinejdžer, ponosna što mi je školski psiholog rekao da sam ipak i malo “arty”. Eh da, i mislila da je Nirvana najbolji bend ikada...al' to valjda mislite dok ste u pubertetu. To su ukratko moji astronomski počeci.

Rođena sam 1984. godine u Novom Sadu, a Astronomiju sa astrofizikom, na Prirodno – matematičkom fakultetu u Novom Sadu, sam upisala 2003. godine.
Pre dva meseca sam srećno i uspešno diplomirala, kod meni vrlo drage profesorice dr Tijane Prodanović, na temu “Emisija solarnih gama linija indukovanih neutrinima supernovih”. Zvuči uvrnuto, ipak. Mama i tata nikad srećniji. Dakle, HAPPY END! Bratu je naravno oduvek sve to zvučalo ludački, plus sad još imam i diplomu.
Naravno, ovo nije THE END. Volela bih da svoje dalje usavršavanje nastavim u inostranstvu i trenutno sam u intezivnoj potrazi za master studijama.

Da li se setim tatinih reči? Da, naravno! Kao na primer pre neki dan, kad sam posetila infostudov pretraživač aktuelnih poslova. “Nema oglasa koji zadovoljavaju vaše kriterijume. Probajte da redefinišete pretragu.”. Eto šta vam se pojavi kad kliknete na “fizika”. Kažem sebi: “Okej, daj da redefinišem pretragu..aamm..astrofizika, da budem precizna!”. “Oh, phahaha, pa taj kriterijum ni ne postoji!!!”…E, to me je već nasmejalo! Kako bilo, meni entuzijazam ne opada, primetićete.

U sledećem broju ovog basnoslovnog izdanja: čime to još možete da se bavite pored bavljenja naukom? Na primer, popularizacijom iste…

Ivana

I beše astronomija...

Za mene, a verovatno i za mnoge koji su bili klinci osamdesetih godina, najiščekivaniji momenat svake nedelje bio je nedeljom oko 7 uveče kada je po pravilu išao već neki od 15-ominutnih crtaća u nastavcima. Da li su to bili Štrumpfovi, Snorkijevci il nešto već, nije bitno – svi smo u to vreme trčali kući, onako ukaljani sa dvorišta, i nacrtali se ispred malih ekrana. E u jednom od tih termina, vrlo kratko se davao neki crtani o nekom slončetu koje se šetalo već negde i začulo neke glasove koji su, ispostavilo se, dolazili iz nekog cveta u kom je postojao čitav novi, nepoznati svet, malih malecnih ljudi koji nisu znali da postoji ništa drugo izvan tog njihovog cvetića. I to je sve čega se sećam, ako je uopšte za verovati mom sećanju koje postaje zabrinjavajuće nepouzdano. No dobro, svakako nisam mogla tokom godina puno izmisliti u toj priči, pošto sam tek nedavno konačno skontala koji je to crtani film bio. U pitanju je animirana adaptacija, u americi vrlo popularne knjige za decu Dr. Seuss-a „Horton Hears a Who“ koja je izašla još davne 1954. godine, a čija je savremena animirana holivudska verzija izašla ove godine (napravili su je isti oni likovi što su radili Ledeno doba). Ok, al što je to sad bitno? Bitno je jer baš taj crtani film me je verovatno prvi zainteresovao za astronomiju. Zamislite samo, imate ceo svet koji živi skriven u cvetu i ne zna da postoji bilo šta van toga!? Otkud mi znamo da mi nismo u nekom cvetu? To je bilo moje prvo pitanje i moj prvi susret sa konceptom svemira i pitanjem šta je van toga. Tu je takođe počelo moje stalno zapitkivanje i dosadjivanje ocu da mi priča o svemiru i svemu što čujem vezanom za svemir, kao na pr. šta su crne rupe i kako nastaju. Tu sam od oca čula prvo objašnjenje kako nastaje crna rupa – mislim da se sećam tačno šta mi je rekao „Crna rupa nastaje implozijom zvezde“. Implozijom? „To je kad se zvezda uruši u sebe“. I tako u nedogled. I tako je sve i počelo. Pokušala sam čak i malo da se uozbiljim (ako je to uopšte moguće za nekoga u osnovnoj školi) oko svog interesovanja za astronomiju i budem član neke astronomsko-geografske sekcije, ali da budem iskrena, svega možda jedan dolazak na sekciju nije me baš činio članom – u to vreme i pored svih zanimljivosti koje je svemir nudio interesantnije mi je bilo jurcanje po dvorištu sa vršnjacima. Ali i pored toga, ubrzo sam postala vrlo ozbiljna po pitanju astronomije. Sećam se, imali smo kao neku orijentaciju oko zanimanja kojim bismo voleli da se bavimo, i koju smo radili na kraju osnovne škole (sastojala se od nekih silnih testova inteligencije, znanja, interesovanja). Mene je u tom dobu interesovalo skoro sve, bar što se tiče prirodnih nauke. Htela sam da budem i hirurg, i pilot, i ko zna šta već, ali je nekako astronomija isplivala na vrh, tako da mi je i psiholog koji nam je obradjivao te testove i sastajao se sa svakim djakom ponaosob da nam to sve rastumači, rekao – „A zašto se ne baviš astronomijom? U Beogradu to možeš da studiraš“. E vidiš, to je dobra ideja! I to je bilo to – moja odluka da studiram astronomiju ... iako me je prvo tek čekala srednja škola. Ali u srednjoj školi je situacija ostala ista – počela sam sve više da se interesujem za te sitne sijalice što ispunjavaju noćno nebo, počela sve više da čitam tu astro-popularnu literaturu (u glavnom sve iz Hokingove popularne kolekcije o crnim rupama), bila par puta i u Petnici, smarala raju medju vršnjacima pričama o svemiru i crnim rupama... Tu sam već dovoljno znala da je i moj otac morao da za lako štivo na odmoru na moru, uzima za čitanje knjige iz astronomije, da bi mogao da drži korak samnom i odgovara na sva ta moja dosadna pitanja. No, i pored svega toga, moji roditelji su se nekako ipak potajno nadali da je sve to sa astronomijom faza jer, to je bilo vreme devedesetih, kriza, nezaposlenost, i pitanje šta čovek da radi sa astronomijom je bilo sasvim na mestu. Sve je to meni bilo jasno ali kad pomislim da treba da se bavim nečim ceo život, onda to mora biti nešto što volim, nešto što me neće smoriti, što će mi uvek biti novo i nepoznato. A svemir je baš takav. I tako...sredinom 1997. godine ja upisah smer astrofiziku na katedri za astronomiju Beogradskog univerziteta. Nakon toga, 2001. godine put me je odveo na postdiplomske studije u Ameriku na Univerzitet Ilinoisa u Urbana-Šampejnu, a onda me 2006. godine vratio u rodni grad Novi Sad, gde sam i sada...al to su već neke druge priče.

Tijana