Za mene, a verovatno i za mnoge koji su bili klinci osamdesetih godina, najiščekivaniji momenat svake nedelje bio je nedeljom oko 7 uveče kada je po pravilu išao već neki od 15-ominutnih crtaća u nastavcima. Da li su to bili Štrumpfovi, Snorkijevci il nešto već, nije bitno – svi smo u to vreme trčali kući, onako ukaljani sa dvorišta, i nacrtali se ispred malih ekrana. E u jednom od tih termina, vrlo kratko se davao neki crtani o nekom slončetu koje se šetalo već negde i začulo neke glasove koji su, ispostavilo se, dolazili iz nekog cveta u kom je postojao čitav novi, nepoznati svet, malih malecnih ljudi koji nisu znali da postoji ništa drugo izvan tog njihovog cvetića. I to je sve čega se sećam, ako je uopšte za verovati mom sećanju koje postaje zabrinjavajuće nepouzdano. No dobro, svakako nisam mogla tokom godina puno izmisliti u toj priči, pošto sam tek nedavno konačno skontala koji je to crtani film bio. U pitanju je animirana adaptacija, u americi vrlo popularne knjige za decu Dr. Seuss-a „Horton Hears a Who“ koja je izašla još davne 1954. godine, a čija je savremena animirana holivudska verzija izašla ove godine (napravili su je isti oni likovi što su radili Ledeno doba). Ok, al što je to sad bitno? Bitno je jer baš taj crtani film me je verovatno prvi zainteresovao za astronomiju. Zamislite samo, imate ceo svet koji živi skriven u cvetu i ne zna da postoji bilo šta van toga!? Otkud mi znamo da mi nismo u nekom cvetu? To je bilo moje prvo pitanje i moj prvi susret sa konceptom svemira i pitanjem šta je van toga. Tu je takođe počelo moje stalno zapitkivanje i dosadjivanje ocu da mi priča o svemiru i svemu što čujem vezanom za svemir, kao na pr. šta su crne rupe i kako nastaju. Tu sam od oca čula prvo objašnjenje kako nastaje crna rupa – mislim da se sećam tačno šta mi je rekao „Crna rupa nastaje implozijom zvezde“. Implozijom? „To je kad se zvezda uruši u sebe“. I tako u nedogled. I tako je sve i počelo. Pokušala sam čak i malo da se uozbiljim (ako je to uopšte moguće za nekoga u osnovnoj školi) oko svog interesovanja za astronomiju i budem član neke astronomsko-geografske sekcije, ali da budem iskrena, svega možda jedan dolazak na sekciju nije me baš činio članom – u to vreme i pored svih zanimljivosti koje je svemir nudio interesantnije mi je bilo jurcanje po dvorištu sa vršnjacima. Ali i pored toga, ubrzo sam postala vrlo ozbiljna po pitanju astronomije. Sećam se, imali smo kao neku orijentaciju oko zanimanja kojim bismo voleli da se bavimo, i koju smo radili na kraju osnovne škole (sastojala se od nekih silnih testova inteligencije, znanja, interesovanja). Mene je u tom dobu interesovalo skoro sve, bar što se tiče prirodnih nauke. Htela sam da budem i hirurg, i pilot, i ko zna šta već, ali je nekako astronomija isplivala na vrh, tako da mi je i psiholog koji nam je obradjivao te testove i sastajao se sa svakim djakom ponaosob da nam to sve rastumači, rekao – „A zašto se ne baviš astronomijom? U Beogradu to možeš da studiraš“. E vidiš, to je dobra ideja! I to je bilo to – moja odluka da studiram astronomiju ... iako me je prvo tek čekala srednja škola. Ali u srednjoj školi je situacija ostala ista – počela sam sve više da se interesujem za te sitne sijalice što ispunjavaju noćno nebo, počela sve više da čitam tu astro-popularnu literaturu (u glavnom sve iz Hokingove popularne kolekcije o crnim rupama), bila par puta i u Petnici, smarala raju medju vršnjacima pričama o svemiru i crnim rupama... Tu sam već dovoljno znala da je i moj otac morao da za lako štivo na odmoru na moru, uzima za čitanje knjige iz astronomije, da bi mogao da drži korak samnom i odgovara na sva ta moja dosadna pitanja. No, i pored svega toga, moji roditelji su se nekako ipak potajno nadali da je sve to sa astronomijom faza jer, to je bilo vreme devedesetih, kriza, nezaposlenost, i pitanje šta čovek da radi sa astronomijom je bilo sasvim na mestu. Sve je to meni bilo jasno ali kad pomislim da treba da se bavim nečim ceo život, onda to mora biti nešto što volim, nešto što me neće smoriti, što će mi uvek biti novo i nepoznato. A svemir je baš takav. I tako...sredinom 1997. godine ja upisah smer astrofiziku na katedri za astronomiju Beogradskog univerziteta. Nakon toga, 2001. godine put me je odveo na postdiplomske studije u Ameriku na Univerzitet Ilinoisa u Urbana-Šampejnu, a onda me 2006. godine vratio u rodni grad Novi Sad, gde sam i sada...al to su već neke druge priče.
