A (za)što ne bi moglo?! (3)

Zanimljivo, ako se malo pažljivije osmotri pojam "tradicionalnog polno odredjenog zanimanja" sa naglaskom na tradicionalno, odn. ono sto je oduvek bivalo, šta se valja, a šta ne, pokaže vrlo brzo da je odrednica "odvajkada" zapravo koliko juče... Ili se tradicionalnim naziva sve ono do čega naše, eventualno naših roditelja ili baka i deka, sećanje seže? A mi neuobičajeno kratko pamtimo, by default. (Nota bene: pisane dokumente, istorijske, je neko morao da napiše i neko da sačuva...)

No, povod ovog napisa je bila slika i članak u nekim novinama o udruženju muškaraca pletilja. Borci za rodnu ravnopravnost ženskih zanimanja u srpskom jeziku se, očekujem, staraju da ta ravnopravnost bude obostrana, i ja se nadam da će mi neko reći šta je muškarac koji plete? E? Da ne dužim, pretraga Mreže ne bi li pojavu i ilustrovala, neočekivano me je dovela do Digresije: prelep photo slide meštana Takilje, kraj Puna, na obali jezera Titikaka u Peruu. Negde se civilni status pojedinca pokazuje prstenjem/burmama, a negde šarom na kapi. Opet negde muški vode muške razgovore tj. ogovaraju uz pivo na ćosku, a negde pletući na trgu u podne. Lepo se vidi. I još nešto se lepo vidi - dok se u Evropi polako ozakonjava zabrana fotografisanja pojedinca, na temu 'privacy protection', malo izvan granica počinje free shooting. Dupli standardi i Digresija digresije: The Porters of the Inca Trail, jedan dokumentarac koji vredi pogledati. Ako se nekome učini da je 30€* za četiri dana OK naknada, think twice: opis posla izmedju ostalog podrazumeva 12h hoda na dan sa i do 40kg na ledjima i na do preko 5000m nadmorske visine. (*)Zapravo samo polovina toga, putne troškove dolaska i odlaska nosači sami plaćaju...



A i muči me jedna stvar: ako je već ideja da se doživi pravo iskustvo Inka i odluči na tabananje (ceo put do Maču Pikčua(? eh ti padeži...) može i vozom) i ako na planinarenje i inače idemo opremljeni potpuno svesni da ćemo sopstveni teret sami nositi na ledjima, ¿A (za)što ne bi moglo tako i tamo?!