Ova poznata krilatica iz naroda, meni najpoznatija iz serijala TV Manijak, generalno ima to paradigmatično svojstvo da ilustruje svaki poseban slučaj “onda kad se omladina pokvarila”. Moj tata, na primer, nije baš bio siguran da li sam znala šta radim kad sam upisivala fakultet i gde sam uopšte pokupila tu sumanutu ideju...u školi ili na “rejv partiju” - mislim da mu je tad već bilo svejedno. Hteo je on, dakako, da njegova ćerka upiše ekonomiju itd., u svakom slučaju nešto što se naširoko “troši”! Seti se još jadni tata i da na izbor PRAVO imam. Al’ rekoh mu: ”Ćale, žalim, al ništa ni od jednog ni od drugog!”. S druge strane mama je, iako pritajeno navijajući čini mi se za stomatologiju, bila veća podrška izjavivši: “Sve je super ćero, dokle god si ti srećna, pa makar i na astrofizici”. Srećni na astrofizici!!? Osim što zvuči kao jako loš slogan, zvuči i kao patetični kliše, ali znači puno kad razmišljate da li da upišete Astronomiju sa astrofizikom (kako glasi pun naziv, da budem precizna) ili možda, eventualno, nekim slučajem, neki drugi “biznis”. Odluka je bila na meni...ma i tata bi bio potpuno oduševljen, samo da je bar neko mogao da mu potvrdi da ću posle fakulteta moći da se zaposlim u lokalnoj banci koja svoj interes vidi u “world wide” poslovanju, a i šire, postanem “account” menadžer ili pak menadžer kupo-prodaje, pa makar i dotrajalih šatl delova. Gledao je on naravno na sve to sa malo pragmatičnije strane, potpuno svestan situacije u Srbiji. Brat je od samog početka bio za ideju, a ionako mu je čitava stvar zvučala potpuno uvrnuto.
Za razliku od Tijaninog, meni školski psiholog nije pomogao u izboru buduće profesije: “A što se ne bi bavili a, a... arhitekturom? Ili eventualno dizajnom eksterijera ili enterijera? Ionako vam orijentacija u prostoru nije jača strana.”, reče psihologica i unese dodatnu konfuziju s još jednim zanimanjem na slovo “A”. Dakle, nisam od malih nogu tabanala okolo vičući “hoću da budem astrofizičar”..put je posve bio trnovitiji. Trebalo se izboriti sa silama zla poslova koji “obećavaju”.
Naravno da nije sve počelo na rejv žurkama, ali morate priznati da je dobra fora za naslov - navlakuša za slučajne čitaoce. Ali evo, ništa manje zanimljivo, he, he sve je počelo u osnovnoj školi, kao što to obično i biva. Prvo su me poslali na takmičenje iz fizike. Posle par osvojenih nagrada, kao što to obično i biva, udarila mi slava u glavu, pa sam htela na još takmičenja (!!?), a onda se desio “Centar za mlade talente”. Uhvatili me za ruku i rekoše: “Ćero, ajd’ ti na fakultet”. Sada ovo zvuči nadmeno i razmetljivo, ali sedište Centra je bilo na fakultetu, tako da sam zaista otišla na fakultet. Ne da studiram, naravno. Sećam se da nas je tadašnji direktor Departmana za fiziku pitao koju bismo od ponuđenih tema izabrali za svoj mali naučni rad. Sedela sam odmah pored njega (slučajno se zadesilo – nikad štreberom), pa tako imala priliku da prva biram temu. Izabrala sam temu iz astronomije, po principu “ova zvuči najmanje dosadno”. Nakon što je nekoliko njih prevrnulo očima, shvatih da sam maznula najbolju. Strpala sam je u džep i pobegla. Na žalost, tema nikad nije realizovana. Samo mesec-dva nakon toga usledilo je bombardovanje.
Međutim, profesor koji je trebalo da mi bude mentor na radu, dr Božidar Vujičić, me je opskrbio knjigama iz oblasti od interesa. S prebivalištem u podrumu, pod svetlošću baterijske lampe, Ivana čitaše svoje knjige. Posmatrali je roditelji, presrećni što im je dete tako vredno i znatiželjno, ne skriva se da puši i ne farba kosu kradom kod drugarice, a s druge strane blago zabrinuti što usred bombardovanja, s nepunih 15 čita “Supernove, neutronske zvezde i crne rupe” i Vajnbergova “Prva tri minuta”. I posle o tome priča za ručkom. Sve se ovo zaista dogodilo, sem onog dela sa podrumom i baterijskom lampom (al’ tako zvuči dramatičnije) i bez opšte zabrinutosti roditeljske, što ne čitam Teen Story umesto. Čini mi se da sam bila baš kul tinejdžer, ponosna što mi je školski psiholog rekao da sam ipak i malo “arty”. Eh da, i mislila da je Nirvana najbolji bend ikada...al' to valjda mislite dok ste u pubertetu. To su ukratko moji astronomski počeci.
Rođena sam 1984. godine u Novom Sadu, a Astronomiju sa astrofizikom, na Prirodno – matematičkom fakultetu u Novom Sadu, sam upisala 2003. godine.
Pre dva meseca sam srećno i uspešno diplomirala, kod meni vrlo drage profesorice dr Tijane Prodanović, na temu “Emisija solarnih gama linija indukovanih neutrinima supernovih”. Zvuči uvrnuto, ipak. Mama i tata nikad srećniji. Dakle, HAPPY END! Bratu je naravno oduvek sve to zvučalo ludački, plus sad još imam i diplomu.
Naravno, ovo nije THE END. Volela bih da svoje dalje usavršavanje nastavim u inostranstvu i trenutno sam u intezivnoj potrazi za master studijama.
Da li se setim tatinih reči? Da, naravno! Kao na primer pre neki dan, kad sam posetila infostudov pretraživač aktuelnih poslova. “Nema oglasa koji zadovoljavaju vaše kriterijume. Probajte da redefinišete pretragu.”. Eto šta vam se pojavi kad kliknete na “fizika”. Kažem sebi: “Okej, daj da redefinišem pretragu..aamm..astrofizika, da budem precizna!”. “Oh, phahaha, pa taj kriterijum ni ne postoji!!!”…E, to me je već nasmejalo! Kako bilo, meni entuzijazam ne opada, primetićete.
U sledećem broju ovog basnoslovnog izdanja: čime to još možete da se bavite pored bavljenja naukom? Na primer, popularizacijom iste…
Ivana
