27.08.2009. Mars napada! Runda No 6!

Dragi moji blogeri, ljubitelji astronomije, posetioci, slučajni prolaznici,
verovatno ste do sada u vašim elektronskim sandučićima našli bar jedan email naslovom "Spektakularan Mars - Fenomen koji ćete doživeti jednom u životu!" ili nešto slično gde vam autor već objašnjava kako će 28. avgusta 2009. Mars imati najbliži prilaz Zemlji, koji se desi jednom u 60 hiljada godina, i tom prilikom će Mars biti veliki kao Mesec (?!) Ahm, ahm... Žao mi je što to moram ovako da učinim ali što bi rekao svima omiljen film - Učini to..što bezbolnije: Zakasnili ste! U pitanju je samo internet prevara (mada mi nije jasno šta autor iste ima od toga), koja reinkarnira evo već 6. put. Ovaj fenomen koji se spominje se donekle odigrao 27. avgusta ali 2003. godine kada Mars zaista jeste prišao najbliže Zemlji što se zaista neće desiti narednih nekoliko desetina hiljada godina, ali čak ni tada nije bio ni blizu veliki kao Mesec, već i dalje samo crvena tačkica na nebu.

Tako da dragi moji i drage moje, ne dozvolite da se ova prevara više širi...

O prevari:
http://www.astronomy.org.gg/hoax.htm

O pravom događaju:
http://www.newscientist.com/article/dn4104-hubble-telescope-takes-mars-closeup.html

10 prezenterskih zapovesti

Uvek me iznenadi i porazi činjenica da samo mali broj ljudi zna da održi dobro predavanje. Za nas naučnike dobro predavanje je obično Ahilova peta. „Ludi naučnici“ su toliko zaluđeni svojom naukom da kada je prezentuju na naučnim konferencijama ili u javnosti ta njihova prezentacija je često vrlo zbunjujuća, naizgled dosadna a po nekad čak i zastrašujuća. Međutim, postoje neka opšta pravila, koja, ako biste ih primenili, bi učinila čudo od vaše prezentacije. Ova pravila se mogu primeniti na bilo kakav tip prezentacije, bilo da je u pitanju neko naučno predavanje, nastavno predavanje, neka marketinška, poslovna prezentacija, ma bilo šta, bez obzira na veličinu publike. Postoje ljudi (na žalost, ne kod nas) čiji je posao da vas obuče, da vam pokažu kako da održite dobru prezentaciju. Odmah ću vam reći – ja nisam jedna od tih ljudi. Ja sam samo neko ko je ovu „veštinu“ naučio iz iskustva. No bez obzira na to, garantujem vam, da ako isprobate da primenite ove trikove na vašoj prezentaciji, videćete da će vam pomoći. Tako da, bez daljeg odlaganja, predstavljam vam

Mojih 10 prezenterskih zapovesti

1. Upoznajte publiku

Ovo izgleda tako jednostavno ali je najbitnija stvar koju možete da uradite za vaše predavanje da bi ono bilo dobro. Čak i pre no što prihvatite da održite neko predavanje/prezentaciju raspitajte se o strukturi publike. Da li će vaša publika biti prevashodno mladi? Ili možda stariji ljudi? Hoće biti dobro obrazovani? Načitani? Materijalno dobro stojeći? Nekada će vam možda biti od važnosti i informacija koje su nacionalnosti, religije. Naravno, ne treba vam svaka ova informacija svaki put. Vi odlučite koja osobina publike je najbitnija za vaše predavanje, da bi ono bilo dobro prihvaćeno. Vi odlučite ko vam je ciljna grupa u odnosu na temu vašeg predavanja. Na primer, ja kad držim popularno predavanje, ako ga držim đacima neke srednje škole, potrudiću se da koristim više slenga u svom govoru, da spominjem i pravim analogije sa stvarimo koje su im bliske – sa nekom popularnom muzikom, poznatim ličnostima i sl. S drzge strane, ako držim popularno predavanje u nekom gradskom kulturnom centru gde u glavnom dolaze stariji, bolje obrazovani građani i penzioneri, potrudiću se da se izražavam malo suptilnije, da zvučim ozbiljnije, i neću se toliko truditi da animiram publiku kao što to moram da radim ako mi publiku većinom čine tinejdžeri. Dakle, vi sami odlučite koja informacija o publici vam je bitna za vašu prezentaciju i prilagodite se tome. Po nekada, pogotovo kada držite jednu te istu prezentaciju više puta, različitim publikama, najlakše je održati potpuno identičnu prezentaciju svaki put. Međutim, čak i kada je publika skoro ista po strukturi (na pr. šrednjoškolci u različitim školama) ljudi jednostavno vole da vide personalizovanu prezentaciju, da vide da je prezentacija napravljena baš za njih lično. Na pr. kada držim predavanje o galaksijama, i kada pokažem sliku Mlečnog puta, naše galaksije, uvek strelicom označim gde se tu u galaksiji nalazi Sunce tj. gde se mi nalazimo. Međutim, umesto da tu gde je strelica napišem samo „Sunce“ ili „Zemlja“ ja napišem ime grada ili institucije u kojoj držim to predavanje, i prosto je neverovatno kolko nešto tako jednostavno, tako mala personalizacija, može da napravi razliku u tome da li će se publici svideti predavanje ili neće.

2. Budite svoji

Znam da ova tačka zvuči ko da protivreči tački br. 1, ali nije tako. Kako god da izmenite vašu prezentaciju da biste i nju i sebe prilagodili publici, na kraju krajeva, želite da ostanete svoji. To je ono što će uliti poverenje vašoj publici . Poslednje što želite kad držite neku prezentaciju je da vam publika ne veruje. A kada vam publika neće verovati? Kad nanjuše lošu glumu. Ako se suviše trudite da budete nešto što niste, tokom izlaganja vaše prezentacije, to će ličiti na lošu glumu (osim ako ste Roberd de Niro), a loša gluma prilikom prezentacije kada pokušavate da „prodate“ publici vašu ideju, vašu priču, vodi u neuspeh. Znači, bez obzira na sve, ne želite da izgledate neprirodno. Dve sitnice koje će vam pomoći da ne izgledate neprirodno i ne počenete loše da glumatate tokom prezentacije je: nosite (prilagođenu ali) udobnu odeću i verujte u to što izgovarate (osim ako ste advokat ili političar ;))

3. Budi publika

Prvi i osnovni korak do dobre prezentacije je da se stavite na mesto publike. Dakle, napravite prezentaciju za sebe, kakvu biste vi voleli da vidite, koja bi vama samim bila zanimljiva, zabavna, jasna i šta god već pokušavate da postignete. Nikako nemojte da napravite prezentaciju koja bi i vas same uspavala. I zapamtite, ako vam nije interesantno ni zabavno već dok pišete i pravite vašu prezentaciju, dok je isprobavate i držite, onda bi verovatno bilo dobro da je malo prepravite.

4. vežbati, vežbati i samo vežbati

Jednostavno. Verujte mi, zaista ne želite da izgovorite vašu prezentaciju prvi put baš pred ciljnom publikom. Pre toga morate je malo provežbati. Na primer, svaki put kad završim sa pisanjem nekog predavanja/prezentacije čini mi se da je dobra i kompletna i obično sam dosta zadovoljna s tim kako je napisana. Međutim, tek kad je probam po prvi put, na glas, od početnog „Dobro veče“ pa do „Hvala na pažnji“ shvatim da ipak nije tako savršena kako što sam mislila, da tu ipak ima još nešto da se doradi, neki prelaz da se ispegla, priča malo bolje da se poveže i sl. dakle, tek kad probate vašu prezentaciju vidite kolko je dobro napisana. Međutim, ne želite previše da je uvežbate do te mere da počnete čitave fraze i rečenice da pamtite na pamet. Jer u tom slučaju, ako se stvari nauče na pamet, sve počinje da zvuči kao loša gluma, a loša gluma vodi nepoverenju publike. Osim ako patite od trebe. U tom slučaju, OK je i čak i pomaže, da prvih nekoliko uvodnih rečenica naučite na pamet, jer ako ne morate da brinete o tome kako ćete početi to će vas opustiti za ostatak vaše prezentacije, dok se treba ne smiri.

5. Uvod – razrada - zaključak

U svakom trenutku tokom prezentacije publika mora da zna što su tu, kuda idu i gde se trenutno nalaze. To je osnov tečne, glatke i jasne prezentacije. Da biste to postigli, dobra prezentacije mora da ima, kao što su nas učili u školi da pišemo sastave, uvod, razradu i zaključak. Dakle, ne želite da vaša prezentacija izgleda ko film Dejvida Linča gde je publika tolno izgubljena u prostoru i u vremenu. Poslednje što želite je da zbunite publiku. Prvo, objasnite publici zašto su tu. dajte im razlog zašto je tema o kojoj pričate bitna, ne samo vama neg i njima. Sledeće što treba da uradite je da objasnite šta je cilj prezentacije i izložite plan o tome kako ćete ih voditi do tog cilja. Dalje, postavite temelje priče – objasnite publici sve bitne stvari, reči, detalje s kojima moraju biti upoznati da bi mogli razumeti onaj glavni deo vašeg predavanja/prezentacije, i tek onda pređite na razradu priče gde objašnjavate procedure i metode i šta ste već koristili da biste došli do zaključka. Konačno sledi suština cele vaše prezentacije – zaključak, rezultat, poenta cele priče, gde pokušajte taj deo da naglasite, da bi bilo apsolutno jasno da je to baš suština vaše priče. Na kraju, završite vašu prezentaciju glatko i postupno sa možda nekim rezimiranjem i sl, a ne da samo odsečete vašu prezentaciju bez glatkog kraja jer to iznervira publiku.

6. Ključne reči

Postarajte se da znate šta su ključne reči vaše prezentacije. Tokom svake prezentacije puno reči se izgovori, puno slajdova se pokaže, puno demonstracija se izvede, što je sve, u principu previše informacija. Ako održite dobru prezentaciju, većina publike će moći sutra dan da je prepriča. Nedelju dana kasnije, većina publike će se sećati samo delova vaše prezentacije ali će znati šta je bila poenta. Godinu dana kasnije ... ako uspeju da u 3 reči sumiraju suštinu priče, tada možete reći da vaša prezentacije zaista jeste bila uspešna. E baš te 3 reči, to su te ključne reči – nešto što će se ljudima urezati u sećanje. Dakle, želite da razložite vašu prezentaciju na ključne reči. Najlakši način to da učinite je da pokušate sebi da sažmete vašu prezentaciju u svega nekoliko reči. Jednom kad ste odlučili šta su vam ključne reči, ostaje vam samo da ih ponavljate i naglašavate tokom prezentacije što više možete jer samo dovoljnim ponavjanjem će se one urezati publici u pamćenje.

7. Ne preteruj

Ne želite da preterate sa informacijama. Znam da, pogotovo kada izlažete nešto na čemu ste sami radili, u šta ste uložili ogroman trud, je teško ograničiti se na malo reči, jer jednostavno želite da podelite sa publikom sve detalje vašeg mukotrpnog rada. Ali nemojte to raditi. Publika ne mora da čuje i zna baš sve detalje čitavog procesa vašeg rada tokom prezentacije (osim ako je prezentacija baš o tome). Dovoljno je samo da razumeju ideju, steknu generalnu sliku u tome, i zapamte suštinu/zaključak. Sve drugo, što nije od suštinske važnosti, a što ipak želite da kažete, sačuvajte za kraj, ostavite u vidu pomoćnih slajdova za slučaj da vas neko pita nešto o tome na kraju prezentacije. Kad pričamo o preterivanju, takođe ne želite da preterate sa slajdovima (ako se radi o Power Point prezentaciji i sl.). Neko generalno pravilo je 1 slajd po minuti – dakle ako drzite 20-min prezentaciju nemojte imati više od 20 slajdova (ukupno, sa sve naslovnim slajdom). Takođe, ne želite da preterate sa tekstom na slajdovima jer ako imate suviše teksta publici će biti jako teško da sve to čitaju a u isto vreme slušaju šta pričate. I na kraju, ako ste naučnik il neko ko se bavi prirodnim, fundamentalnim naukama, molim vas, molim vas, pokušajte da ne preterujete sa jednačinama – pokažite samo one jednačine koje su zaista bitne a sve ostale izostavite (ili ostavite samo kao „backup“ koji ćete izvući po potrebi) ili bar pojednostavite.

8. ŠTA a ne KAKO

Nekada, sa svim ovim lepim efektima koji postoje u na pr. Power Point-u, može se desiti da KAKO kidnapuje ŠTA. Ono što mislim pod tim je da, ako koristite suviše Power Point različitih animacija, padajućih slova, dinamičnih prelaza među slajdovima, to sve može da odvuče pažnju publike sa teme o kojoj pričate, i prebaci čitavu pažnju na sam dizajn prezentacije. Na pr. ako koristite kao pozadinu slajda neku lepu ali tamnu sliku, to obično nije dobra ideja jer je tada tekst slabije čitljiv. Ne želite da „lepota“ prezentacije bude na uštrb samoj suštini prezentacije. dakle, nemojte preterivati sa kozmetičkim ulepšavanjem vaše prezentacije.

9. Pogled u publiku

Vrlo jednostavno a pravi veliku razliku. Ako redovno tokom vaše prezentacije bacate pogled u publiku, nasumično pogledate ljude u oči, to će vas učiniti uverljivijim, publika će vam više verovati, izgledaćete prijatnije i pristupačnije, što će vašu prezentaciju učiniti uspešnijom. Osim ako naravno ne uputite pogled u Džek Nikolson „Here’s Johnny“ stilu.

10. Vreme je isteklo!

Na kraju, bitno je reći da ništa toliko ne iznervira publiku kao predavač koji pretera sa vremenom. Možete održati brilijantnu prezentaciju, ali ako suviše otegnete, i probijete termin koji vam je namenjen, bar neko u publici će ostati iznerviran time, a poslednje što želite je da zadnji utisak koji publika ponese sa vašeg predavanja bude iznerviranost. Dakle, izuzetno je bitno da poštujete i svoje vreme i vreme publike.

I to je to. Mojih 10 prezenterskih zapovesti. Sve ovo je vrlo intuitivno i očigledno, potpuno je druga priča kad se treba pridržavati ovih malih pravila. No, bez obzira, nadam se da će bar nekom ovo koristiti i da će bar neko ovo isprobati na svojoj prezentaciji. Verujte mi, iznenadićete se kolika će biti razlika.

A (za)što ne bi moglo?! (2)

Na primer, muško umetničko plivanje? Na nedavno završenom 3. svetskom(?) kupu u Milanu, verovatno delom zbog odnosa broja nagrada vs. broj učesnika, maltene je svako dobio bar po jednu medalju. A motivacija početaka, bar kod članova hetero-klubova, je uvek ista, citiram: "...(in 1998, CZ)... it is a kind of European championship of synchronized swimming. He was watching it on TV and the thought came into his mind. If ladies can do boxing, football and hockey, typically male sports why don't men do a typical female sport?". Češki Krasoplavci su khm, old school-šarm
Švedjani SKSH imaju i film, Allt flyter (2008, engleski naslov The Swimsuit Issue) ...

A (za)što ne bi moglo?!

Gledam već dugo ovaj tekst desno, o ženskoj ravnopravnosti. I u suštini čini mi se da je zapravo potrebno samo - usuditi se. Da čovek predje na teritoriju koja nije toj ljudskoj jedinki "pisana". Doduše ima i prečica, ako se tako sklope društvene okolnosti, lakše je pomisliti na drugačije. Pa onda, ako je i porodično okruženje ohrabrujuće, a na to se nadgradi genetical makeup: Sky is the limit!

Evo, na primer: Fernanda Bertola (35), osnivač prvog ženskog kandombe bubnjarskog orkestra La Melaza, Montevideo, Urugvaj. Do 2005. godine u godišnjem karnevalu Las Llamadas podela učešća po polovima je bila jasna: muški sviraju, žene - igraju. Ali kad postoji inicijalna kapisla i kad se skupi dovoljno žena koje žele da sviraju, nepisana pravila se menjaju. Uvek na bolje, rekla bih. Sa karnevala 2009. godine video sledi, a kao reper evo i linka ka pobedniku karnevala u ukupnom plasmanu Yambo Kenia.




Pisala bih ja još ali dok ne ukapiram kako se ovde prelamaju tekstovi, e da bi eseji sledili tek iza Read more, i ovoliko je - mnogo.

Svetska kriza – Srbijo, udri po nauci!

Stvarno ne volim da filozofiram o politici, jer sam veliki pesimista kada je ta tema u pitanju, ali stvarno je BRE dosta! Naravno, hit tema ovih dana je kako da prišparamo i izvučemo se iz ove ekonomske krize koju je Svet tako bezobzirno obrušio na pleća naše nejake i već izmučene kase. Kao i bužet svakog domaćinsva, i budžet naše kuće Srbije, se prvo skreše „oslobađanjem“ od nepotrebnih stvari i raznoraznih luksuza. A gde se mi to luksuziramo? Da vidimo... Svim problemima i pitanjima koja mogu da zadese našu veliku Srbiju, sa čak 8 miliona stanovnika pod svojim krilom površine 88 hiljada kvadratnih kilometara, upravljaju i regulišu 25 ministarstva. S druge strane, sve zemlje zapadne evrope, kao i „malecna“ Rusija, gaje pod svojim okriljem manje od 20 ministarstava. Ali dobro, Srbija je komplikovana zemlja, sa dugom istorijom, puno problema i 25 ministarstava je verovatno neki minimum bez koga bismo se raspali i zapali u anarhiju. Dakle 25 ministarstava nisu luksuziranje već preka potreba. Da vidimo dalje... Skupšina, poslanici i njihovi putni troškovi, kafe, obroci, smeštaji, dnevnice...možda zvuči malo rasipnički i kao nešto na čemu bismo mogli da ušparamo u ovim teškim vremenima, ali kad bolje razmislim, ako stegnemo kaiš poslanicima kako će nas onda tako jadni i neuhranjeni zabavljati čitav dan, svaki dan?? Šta će nam onda ostati od slobodnog vremena??! Samo tek po neka španska epopeja i ako smo srećni, Veliki voajer Braca. Hmm ipak ne. Skupština i poslanici su nam neophodni i volimo ih takve kakvi su, veseli i razigrani i taman kad pomisliš da sad već smaraju oni se opet dosete nečeg novog da nas u vesele, tako da, pustimo decu nek se igraju jer gde ima igara biće i leba. Hajd’mo dalje... Milionče za naše gore Miladinče. Ma dajte ljudi, pa nećemo sitničariti – svi za jednog, jedan za sve! Pa nećemo valjda dozvoliti da našem jednom finom momku koji je samo viteški branio čast svoje devojke, neki tamo strani zlikovci sude, a svi znamo da će suđenje biti čista nameštaljka! Ako mogu Ameri tako lavovski da se bore za svakog svog građanina kojeg je snašla neka, sigurno nepravedna, nevolja u stranoj zemlji, onda valjda možemo i mi. Pa to nam je tradicija! Setimo se kako smo branili svaki list naše gore kome su hteli da sude u inostranstvu.... Tako da to milionče je bilo neophodno.

Dobro, kako onda da prišparamo i izvučemo se iz krize kad nam je sve neophodno!?? Izgleda da nam nije baš sve neophodno...na primer nauka. Kome još treba nauka? Od Nikole Tesle, Pupina, Milankovića i Mileve Marić, nismo se ovajdili više ni o jednog naučnika! Dosta smo ih više gajili, hranili, izdržavali. Nek se malo Zapad bavi naukom. A mi ćemo kasnije da uvezemo gotov proizvod. Ma čisto BRE rasipanje je ta nauka! Koga više briga koliko ima planeta, koji asteroid novi je otkriven? Koga briga za istraživanje radioaktivnosti, za neke uređaje, detektore, oglede koji ničemu ne služe? Lek za rak ćemo otkriti u Srbiji?! Ma daj... Ništa pametno nije patentirano još od Tesline Purpurne Ploče (i stare dobre svemoćne svelečeće slike Alana Čumaka…mada, ruku na srce, to nije bio naš izum)! Vreme je da se već jednom zavrne ta slavina!

I tako i bi... Štednja je počela sa naukom, a svim naučnim radnicima, profesorima, asistentima na fakultetima, zarada po osnovu naučnih projekata na kojima učestvuju i u okviru kojih vrše svoja naučna istraživanja, nije isplaćena već 2 meseca sa tendencijom da tako ostane do kraja godine. To znači cirka 30% plate manje za nas naučnike, i još manje sredstava za bavljenje naukom. Pre 3 godine kad sam se vratila iz Amerike, taze doktorirana i puna elana, mislila sam da može biti ok, činilo mi se da se situacija popravila, da mogu sasvim dobro i ovde da se bavim naukom. Bez obzira što bi u Americi il bilo gde na Zapadu za isti posao dobijala daleko veću platu, htela sam to da radim u svojoj zemlji. Postojala je čak i pozitivna inicijativa u državi za vraćanje „mladih mozgova“. Ali sada, kad vidim da ekonomsku krizu rešavamo tako što ćemo prvo steći kaiš nauci kao „najvećem luksuzu“ onda mi je jasno da nismo ipak suštinski promenili ništa. Da je sve bio samo privid. Što je tužno i potresno, jer ni jedna nacija ne može da napreduje, bar ne ozbiljno, i izleči svoje „rane“, bez ulaganja u nauku i napretka u istoj. To čak i svaki desetogodišnjak koji je igrao Civilizaciju zna...