Stvarno ne volim da filozofiram o politici, jer sam veliki pesimista kada je ta tema u pitanju, ali stvarno je BRE dosta! Naravno, hit tema ovih dana je kako da prišparamo i izvučemo se iz ove ekonomske krize koju je Svet tako bezobzirno obrušio na pleća naše nejake i već izmučene kase. Kao i bužet svakog domaćinsva, i budžet naše kuće Srbije, se prvo skreše „oslobađanjem“ od nepotrebnih stvari i raznoraznih luksuza. A gde se mi to luksuziramo? Da vidimo... Svim problemima i pitanjima koja mogu da zadese našu veliku Srbiju, sa čak 8 miliona stanovnika pod svojim krilom površine 88 hiljada kvadratnih kilometara, upravljaju i regulišu 25 ministarstva. S druge strane, sve zemlje zapadne evrope, kao i „malecna“ Rusija, gaje pod svojim okriljem manje od 20 ministarstava. Ali dobro, Srbija je komplikovana zemlja, sa dugom istorijom, puno problema i 25 ministarstava je verovatno neki minimum bez koga bismo se raspali i zapali u anarhiju. Dakle 25 ministarstava nisu luksuziranje već preka potreba. Da vidimo dalje... Skupšina, poslanici i njihovi putni troškovi, kafe, obroci, smeštaji, dnevnice...možda zvuči malo rasipnički i kao nešto na čemu bismo mogli da ušparamo u ovim teškim vremenima, ali kad bolje razmislim, ako stegnemo kaiš poslanicima kako će nas onda tako jadni i neuhranjeni zabavljati čitav dan, svaki dan?? Šta će nam onda ostati od slobodnog vremena??! Samo tek po neka španska epopeja i ako smo srećni, Veliki voajer Braca. Hmm ipak ne. Skupština i poslanici su nam neophodni i volimo ih takve kakvi su, veseli i razigrani i taman kad pomisliš da sad već smaraju oni se opet dosete nečeg novog da nas u vesele, tako da, pustimo decu nek se igraju jer gde ima igara biće i leba. Hajd’mo dalje... Milionče za naše gore Miladinče. Ma dajte ljudi, pa nećemo sitničariti – svi za jednog, jedan za sve! Pa nećemo valjda dozvoliti da našem jednom finom momku koji je samo viteški branio čast svoje devojke, neki tamo strani zlikovci sude, a svi znamo da će suđenje biti čista nameštaljka! Ako mogu Ameri tako lavovski da se bore za svakog svog građanina kojeg je snašla neka, sigurno nepravedna, nevolja u stranoj zemlji, onda valjda možemo i mi. Pa to nam je tradicija! Setimo se kako smo branili svaki list naše gore kome su hteli da sude u inostranstvu.... Tako da to milionče je bilo neophodno.
Dobro, kako onda da prišparamo i izvučemo se iz krize kad nam je sve neophodno!?? Izgleda da nam nije baš sve neophodno...na primer nauka. Kome još treba nauka? Od Nikole Tesle, Pupina, Milankovića i Mileve Marić, nismo se ovajdili više ni o jednog naučnika! Dosta smo ih više gajili, hranili, izdržavali. Nek se malo Zapad bavi naukom. A mi ćemo kasnije da uvezemo gotov proizvod. Ma čisto BRE rasipanje je ta nauka! Koga više briga koliko ima planeta, koji asteroid novi je otkriven? Koga briga za istraživanje radioaktivnosti, za neke uređaje, detektore, oglede koji ničemu ne služe? Lek za rak ćemo otkriti u Srbiji?! Ma daj... Ništa pametno nije patentirano još od Tesline Purpurne Ploče (i stare dobre svemoćne svelečeće slike Alana Čumaka…mada, ruku na srce, to nije bio naš izum)! Vreme je da se već jednom zavrne ta slavina!
I tako i bi... Štednja je počela sa naukom, a svim naučnim radnicima, profesorima, asistentima na fakultetima, zarada po osnovu naučnih projekata na kojima učestvuju i u okviru kojih vrše svoja naučna istraživanja, nije isplaćena već 2 meseca sa tendencijom da tako ostane do kraja godine. To znači cirka 30% plate manje za nas naučnike, i još manje sredstava za bavljenje naukom. Pre 3 godine kad sam se vratila iz Amerike, taze doktorirana i puna elana, mislila sam da može biti ok, činilo mi se da se situacija popravila, da mogu sasvim dobro i ovde da se bavim naukom. Bez obzira što bi u Americi il bilo gde na Zapadu za isti posao dobijala daleko veću platu, htela sam to da radim u svojoj zemlji. Postojala je čak i pozitivna inicijativa u državi za vraćanje „mladih mozgova“. Ali sada, kad vidim da ekonomsku krizu rešavamo tako što ćemo prvo steći kaiš nauci kao „najvećem luksuzu“ onda mi je jasno da nismo ipak suštinski promenili ništa. Da je sve bio samo privid. Što je tužno i potresno, jer ni jedna nacija ne može da napreduje, bar ne ozbiljno, i izleči svoje „rane“, bez ulaganja u nauku i napretka u istoj. To čak i svaki desetogodišnjak koji je igrao Civilizaciju zna...
I tako i bi... Štednja je počela sa naukom, a svim naučnim radnicima, profesorima, asistentima na fakultetima, zarada po osnovu naučnih projekata na kojima učestvuju i u okviru kojih vrše svoja naučna istraživanja, nije isplaćena već 2 meseca sa tendencijom da tako ostane do kraja godine. To znači cirka 30% plate manje za nas naučnike, i još manje sredstava za bavljenje naukom. Pre 3 godine kad sam se vratila iz Amerike, taze doktorirana i puna elana, mislila sam da može biti ok, činilo mi se da se situacija popravila, da mogu sasvim dobro i ovde da se bavim naukom. Bez obzira što bi u Americi il bilo gde na Zapadu za isti posao dobijala daleko veću platu, htela sam to da radim u svojoj zemlji. Postojala je čak i pozitivna inicijativa u državi za vraćanje „mladih mozgova“. Ali sada, kad vidim da ekonomsku krizu rešavamo tako što ćemo prvo steći kaiš nauci kao „najvećem luksuzu“ onda mi je jasno da nismo ipak suštinski promenili ništa. Da je sve bio samo privid. Što je tužno i potresno, jer ni jedna nacija ne može da napreduje, bar ne ozbiljno, i izleči svoje „rane“, bez ulaganja u nauku i napretka u istoj. To čak i svaki desetogodišnjak koji je igrao Civilizaciju zna...
Нема коментара:
Постави коментар