Vreme je za nešto življe!

Ovo je nešto o čemu dosta razmišljam, trudim se da spominjem gde god mogu, pa što da ne i ovde: mislim da je zaista krajnje vreme da naš obrazovni sistem malo živne! Dosta je bilo onih smarajućih časova i predavanja, gde djaci/student ćute a isključivo profesori pričaju, gde djaci sede, dok profesori nečitko ispusuju gomile jednačina po tabli, gde niko ne sme ništa da pita a kamo li da kaže da se ne slaže sa onim što je profesor ispričao, gde samo Bog zna za 10, profesor za 9, a student u najboljem slučaju za 8, gde svi sede na predavanjima samo ako baš moraju i u glavnom niko ništa ne sluša već se to vreme koristi, ako veličina amfiteatra to dozvoli, za popunjavanje loto ili kladioničkih listića, čitanje novina, a pogotovo za dremanje jer nista nije tako monotono i uspavljujuće kao glas isto tako smorenog profesora, gde treba gledati svaku jutro u pasulj da se vidi jel profesor raspoložen pa da se traži potpis il ode na konsultacije, gde često treba imati i dobre reflekse da se brzo eskivira leteći projektil u obliku sundjera, enciklopedije il nekog već priručnog materijala koji je nervoznom profi bio na dohvat ruke, gde je prolaznost na usmenim ispitima često uporediva sa brojem dobitnika sedmice u ovom loto izvlačenju, gde osnovci pri prvom susretu sa fizikom "nauče" samo da je brzina jednaka es kroz te a "čemu to služi a uz to ni ne radi!" koga to već briga!

Dobro, da ne grešim dušu, postoje izuzeci, nisu svi profani i nastavnici ovakvi. Ja sam recimo tokom mojih studija na astrofizici imala tu sreću da je većina njih koji su meni predavali bilo ok, što je donekle zbog toga što je nas studenata astrofizike bilo malo, a kad radiš/predaješ u malim grupama mnogo je lakše ostati "normalan". Mada, ni veliki broj studenata po meni nije izgovor ni opravdanje za sve one koji se ponašaju onako kako sam navela na početku. Pa opet, čak i na mojim studijama gde nas niko od profesora nije maltretirao, se ja ne sećam baš da sam se polomila od postavljanja pitanja, što iz nekog straha da ne pitam nešto glupo, a što iz moje lične smorenosti i nezainteresovanosti za neke teme i neki monotoniji stil predavanja. A to je već tužno. Najbolje se uči i razume kad se postavljaju pitanja! Zašto onda to tako malo učenika/studenata radi u ovoj zemlji? Jednostavno - naš obrazovni sistem je davno zaostao za generacijama i vremenom.

Ja sam, s druge strane, imala tu sreću da postdiplomske završim u jednoj od zapadnih zemalja gde je obrazovni sistem, u tom smislu, daleko moderniji od našeg - gde se niko ne boji da postavi pitanje, gde niko ne bude izblamiran pred društvom il prekoren zbog glupog pitanja, gde su predavanja zanimljiva sa puno slika, animacija, demonstracija, eksperimenata sa čak i dosta humora, gde se nadje način da se drži pažnja čak i u amfiteatru prepunom studenata, gde je profesor uvek na raspolaganju, gde se profesori trude da što više djaka dobro uradi test ili ispit i gde se uspeh profesora meri pro prolaznosti studenta a ne po tome kolko studenata je uspeo da obori u jednom danu, gde ne vlada strahopoštovanje već samo poštovanje koje nije ugroženo čak ni kada su profesoti i studenti na "ti", gde se profesor ne oseća ugroženim ako nešto ne zna pa da mora da postane bezobrazan ne bi li tu "bruku" sakrio i postavio studenta na svoje mesto. Hej, pa ja sam tu konačno postavljala pitanja! I naučila nešto bez da sam to doživela kao neko štrebanj! Jednostavno bilo mi je zanimljivo! Tako da po povratku u domovinu Srbiju, sam nekako usvojila za svoju malu misiju da razmrdam malo naš obrazovni sistem, koliko mogu, počev bar od svojih predavanja. Jer, jednostavno ne mogu da naglasim dovoljno koliko je to bitno, koliko se bolje uči i radi u takvoj sredini! naravno, to zahteva dosta napora i truda sa strane predavača, ali to nam je posao! Neke, pogotovo mlađe kolege, su potpuno saglasne sa ovom idejom i spremne da se angažuju i da menjaju stvari, ali postoje i oni koji na žalost su preslikali svoj stav iz "starog" sistema i postali isti oni profesori koje nekad i sami nisu voleli, tako da "stari" sistem nastavlja da živi.

Na osnovu onog što sam videla da je delotvorno na zapadu, a koliko mi se čini, je i jedini način ovde da se tako nešto postigne je da se uvede ocenjivanje profesora. To je već uvedeno na nekim fakultetima u Beogradu i u Novom Sadu - da studenti na kraju semenstra ocenjuju profesore u više kategorija, ali još uvek su te ocene samo interni pokazatelj o tome gde stvari ne valjaju, bez da nose sa sobom neke posledica. Jedini način da se pojedinci zabrinu oko svojih ocena, i da im nije više sve jedno već da ozbiljno gledaju na to je da se te ocene proslede nekom nezavisnom telu, nekoj komisiji pri univerzitetu koja bi bila osnovana, koja će onda na osnovu njih propisivati konkretne i "bolne" sankcije (na pr. 20% od plate u sledećem semestru, pa tako dok se ocene ne poprave, ili neka disciplinska komisija) . Jer ovo više nije "igra". Školarine su već dovoljno velike da ako ni zbog čega drugog onda zbog te materijalne strane studenti zaslužuju najbolje moguće obrazovanje kao i pošten i dostojanstven odnos prema njima.

I zato dragi moji studenti, gurajte ovu priču, borite se za to ocenjivanje profesora da ima nekog smisla, jer jedino tako, čini mi se, ćemo konačno malo razmrdati i poboljšati naš obrazovni sistem. Borite se, a ja, i mnoge kolege koji kapiramo koliko je ovo bitno, ćemo vas svakako podržati!