Mieskuoro huutajat* (Men's Choir The Shouters) was formed in 1987 in Oulu, Finland, by a group of young men who clearly had nothing better to do..."
Primeri: 10th anniversary concert i Hard rock hallelujah.
*Hor drekavaca :)
субота, 28. фебруар 2009.
четвртак, 19. фебруар 2009.
Državna glupost
Dragi gospodine Ministre spoljnih poslova,
Ili kako bi već počinjalo to moje odvažno, ali doduše izmišljeno pismo upućeno jednoj od osoba navodno odgovornoj za aktuelnu državnu tajnu, da ne kažem glupost, koja više i nije tajna, čim je ja, kao i pola Srbije zna. Ali glupost zasigurno jeste - sve ovo i još više, ako su navodi lista Borbe tačni. Ministarka pravde nema pojma šta se dešava (kao što nije znala ni da dve plate nisu dozvoljene – al aj’ kao to je vratila u džavnu kasu), pa je ekipu uputila na Ministarstvo spoljnih poslova. Dalje, Ministarstvo spoljnih poslova nije bilo dostupno za komentare, Dačić nit' je potvrdio nit' demantovao, zvaničan stav Vlade je da novinari ne spekulišu o jednoj tako bitnoj temi i eto kako jedna priča počinje da smrdi i eto kako su čudni putevi novinarski i do kakvih sve informacija ti novinari dolaze. I onda vam naizgled mirno četvrtak popodne uzburka državna glupost doneta na, oh, krilima još jednog „srpskog nacionalnog pitanja da ne kažem interesa“ od velikog značaja.
Prema navodima lista Borbe, Vlada Republike Srbije je prošle nedelje pod šifrom državne tajne donela odluku da isplati 1 000 000 (slovima: jedan milion) dolara Sjedinjenim Američkim Državama kao naknadu za brutalno premlaćivanje američkog studenta Brajana Štajnhauera od strane našeg brbana zvanog Miladin Kovačević ( 900 000 odštete Brajanu, 100 000 za kauciju). Tolko od tvrdnji Miladinovih da se ovo nikada nije desilo ili da se dotični američki student samo spotakao o mišice kršnoga momka sa Balkana, pritom napadajući ga s leđa, šta li... Htedoh da ubacim i simpatičnu sličicu ovog omiladinca, al’ shvatih da bi to bilo možda previše, dovoljno što sam ga već nazvala brbanom. Dakle, desilo se to da je u spomenutom incidentu naš student na američkoj teritoriji blago rečeno unakazio američkog studenta, a onda je čudnim putevima našeg konzulata u Americi „deportovan“ da ne kažem prošvercovan u maticu Srbiju.
Naravno, „odmazda“ se pokrenula, ko dlanom o dlan, da ne kažem ko dlanom u facu američkog studenta, a čak je i Interpol raspisao poternicu za Miladinom. No, ne da se Miladin..ne daju ga ni mama ni tata, al' ne da ga ni Vlada Republike Srbije tim stranim plaćenicima, odlučujući se na „diplomatski gest“ otkupa.. Sudiće se našem Miladinu u Srbiji. Vlada Srbije promoviše nove oblike ponašanja. Uzorno. Verovatno bi dotični Brajan morao da preleti Atlantik ne bi li nešto rekao u svoju odbranu. Nisam sigurna oko procedura...je l' to sve mora vamo, ako je vamo il' tamo ako je tamo il' malo i tamo ako je vamo, da bi Brajan mogao da da izjavu, a Miladin ne bi mogao tamo, jer bi ga odmah uhapsili...ili ne, ako bi ga otkupili..
Kako ovo možda nije bilo dovoljno i ako su navodi Borbe tačni, Miladin je zajedno sa Vladom Republike Srbije odlučio da pljusne još jednu šamarčinu, ali ovog puta celoj srpskoj javnosti koja plaća porez, da ne kažem vredno radi (sram bilo svakog ko je Miladina osuđivao, sram sram). A posebno svoj onoj srpskoj pameti, kako vole da nazivaju sve te mlade, pametne, obrazovane, perspektivne, s vizijom uspešne Srbije lalala koju toliko mole da zaime boga ne ide u inostranstvo, zaime, pa ne u to inostranstvo, pa ni tamo ne cvetaju ruže.."Ne rasipajte se ako boga znate", povikuju vlasti. E, pa kad bi neko toj srpskoj pameti udelio milion dolara, pa ne bi im na pamet palo da idu da rade u tamo neku Skandinaviju npr. ili Španiju, Nemačku (wannabe)...ma kak’i!!!! I eto ne bi morali da kukaju kako im se inteligencija osipa...osipa se doduše zbog ovakvih gluposti, državnih tajni, svega, ali ne samo u fizičkom, demografskom smislu – već i u fiziološkom, medicinskom...valjda svakom normalnom u najmanju ruku pozli od ovakvih budalaština.
E sad...a šta bi na sve to npr. imao da kaže mladi Teodor fon Burg, mladi matematički genije u Srba, dečak kakvog davno nismo imali, a kom vlada republike srbije (kao sad ja to pišem malim slovima iz nepoštovanja – e baš sam im sad pokaz’la) duguje 320 000 dinara (da ne kažem 4 266 dolara), jer je npr. najpametniji mladi matematičar u Srba. Osvojio je bar 10 medalja po raznoraznim svetskim takmičenjima, a poslednju u nizu i srebrnu medalju, na juniorskoj Matematičkoj Olimpijadi u Južnoj Koreji prošle godine, pobedivši starije od sebe. Ali zašto vlada republike srbije nije isplatila mladom Teodoru nagradu za sve to – PA ZATO ŠTO JE SUVIŠE MLAD! Tačnije, mlad je pa ne znaju u koju kategoriju da ga svrstaju (recimo najpametniji?)...bio je još osnovac kad se takmičio sa srednjoškolcima, a nije bio srednjoškolac, a nemaju fond za osnovce koji su trenutno srednjoškolci ..
Eto, to je objašnjenje koje u Srbiji možeš da dobiješ od fonda za MLADE talente (koji je pod ingerencijom i patronatom vlade, naravno) i od ministarkle oMiladine i sporta gospođe te i te (bezobzirna sam totalno, mrzi me da tražim ime dotične po netu...ona sa šiškama - mada recimo da je to tretman koji ima mali Teodor, matematički genije u Srba). Dakle, u Srbiji si suviše mlad da budeš pametan...zapravo, suviše si mlad kad treba da primiš pare, novce, dolare, nagradu za to!!! Zlatno je ono pedagoško pravilo koje kaže: Oprezno sa novčanim nagradama kad su deca u pitanju, može nagrada da postane cilj po sebi!! Nije da nisu hteli, al' se eto isprečile razne nerešive birokratske peripetije. Srećom, istog dana kad je vest objavljena, Telekom Srbija se prijavio kao donator i dodelio mladom Teodoru nagradu u iznosu od 328 000 dinara. Svaka čast!!!
Ali, M’ladin, nit' je previše mlad da prebije tamo nekog amerikanca, nit' je previše mlad da država „razmišlja“ o njegovom otkupu vrednom milion dolara (zbog gluposti koje je lično napravio), nit' je previše mlad da se onako bezobrazno prošeta po skupštini republike srbije u pratnji poslanika radikalne stranke. Niti je previše mlad da ga svrstamo u kategoriju kriminalca..
E sad se javlja ideja - bokte pitaj kakve su to političke spletke i „usluge“.
A da ne spominjem gde bi još te pare mogle da se ulože...toliko ideja, da mi ne bi stalo sad sve ovde, ionako sam preterala s tekstom.
Eto tako..oslobodih se frustracije!
I za kraj, jako bih volela da ovo sa „diplomatskim gestom“ nije tačno, što čisto sumnjam, jerbo bi bila besna ko besan pas i ne baš previše srećna što mi zemlja ’vako imbecilna. A ako jeste poželela bih vladi srbije da je ne napusti baš sva pamet...mislim ta srpska pamet i inteligencija o kojoj toliko pričaju.. da ne kažem i omiladina, što ide po tom belom svetu, pa onda još i ostane .. ne daj bože prebije nekog.. c, c, c.
A ne, tim sojkama ipak plate da se vrate.
Au revoir.
Ili kako bi već počinjalo to moje odvažno, ali doduše izmišljeno pismo upućeno jednoj od osoba navodno odgovornoj za aktuelnu državnu tajnu, da ne kažem glupost, koja više i nije tajna, čim je ja, kao i pola Srbije zna. Ali glupost zasigurno jeste - sve ovo i još više, ako su navodi lista Borbe tačni. Ministarka pravde nema pojma šta se dešava (kao što nije znala ni da dve plate nisu dozvoljene – al aj’ kao to je vratila u džavnu kasu), pa je ekipu uputila na Ministarstvo spoljnih poslova. Dalje, Ministarstvo spoljnih poslova nije bilo dostupno za komentare, Dačić nit' je potvrdio nit' demantovao, zvaničan stav Vlade je da novinari ne spekulišu o jednoj tako bitnoj temi i eto kako jedna priča počinje da smrdi i eto kako su čudni putevi novinarski i do kakvih sve informacija ti novinari dolaze. I onda vam naizgled mirno četvrtak popodne uzburka državna glupost doneta na, oh, krilima još jednog „srpskog nacionalnog pitanja da ne kažem interesa“ od velikog značaja.
Prema navodima lista Borbe, Vlada Republike Srbije je prošle nedelje pod šifrom državne tajne donela odluku da isplati 1 000 000 (slovima: jedan milion) dolara Sjedinjenim Američkim Državama kao naknadu za brutalno premlaćivanje američkog studenta Brajana Štajnhauera od strane našeg brbana zvanog Miladin Kovačević ( 900 000 odštete Brajanu, 100 000 za kauciju). Tolko od tvrdnji Miladinovih da se ovo nikada nije desilo ili da se dotični američki student samo spotakao o mišice kršnoga momka sa Balkana, pritom napadajući ga s leđa, šta li... Htedoh da ubacim i simpatičnu sličicu ovog omiladinca, al’ shvatih da bi to bilo možda previše, dovoljno što sam ga već nazvala brbanom. Dakle, desilo se to da je u spomenutom incidentu naš student na američkoj teritoriji blago rečeno unakazio američkog studenta, a onda je čudnim putevima našeg konzulata u Americi „deportovan“ da ne kažem prošvercovan u maticu Srbiju.
Naravno, „odmazda“ se pokrenula, ko dlanom o dlan, da ne kažem ko dlanom u facu američkog studenta, a čak je i Interpol raspisao poternicu za Miladinom. No, ne da se Miladin..ne daju ga ni mama ni tata, al' ne da ga ni Vlada Republike Srbije tim stranim plaćenicima, odlučujući se na „diplomatski gest“ otkupa.. Sudiće se našem Miladinu u Srbiji. Vlada Srbije promoviše nove oblike ponašanja. Uzorno. Verovatno bi dotični Brajan morao da preleti Atlantik ne bi li nešto rekao u svoju odbranu. Nisam sigurna oko procedura...je l' to sve mora vamo, ako je vamo il' tamo ako je tamo il' malo i tamo ako je vamo, da bi Brajan mogao da da izjavu, a Miladin ne bi mogao tamo, jer bi ga odmah uhapsili...ili ne, ako bi ga otkupili..
Kako ovo možda nije bilo dovoljno i ako su navodi Borbe tačni, Miladin je zajedno sa Vladom Republike Srbije odlučio da pljusne još jednu šamarčinu, ali ovog puta celoj srpskoj javnosti koja plaća porez, da ne kažem vredno radi (sram bilo svakog ko je Miladina osuđivao, sram sram). A posebno svoj onoj srpskoj pameti, kako vole da nazivaju sve te mlade, pametne, obrazovane, perspektivne, s vizijom uspešne Srbije lalala koju toliko mole da zaime boga ne ide u inostranstvo, zaime, pa ne u to inostranstvo, pa ni tamo ne cvetaju ruže.."Ne rasipajte se ako boga znate", povikuju vlasti. E, pa kad bi neko toj srpskoj pameti udelio milion dolara, pa ne bi im na pamet palo da idu da rade u tamo neku Skandinaviju npr. ili Španiju, Nemačku (wannabe)...ma kak’i!!!! I eto ne bi morali da kukaju kako im se inteligencija osipa...osipa se doduše zbog ovakvih gluposti, državnih tajni, svega, ali ne samo u fizičkom, demografskom smislu – već i u fiziološkom, medicinskom...valjda svakom normalnom u najmanju ruku pozli od ovakvih budalaština.
E sad...a šta bi na sve to npr. imao da kaže mladi Teodor fon Burg, mladi matematički genije u Srba, dečak kakvog davno nismo imali, a kom vlada republike srbije (kao sad ja to pišem malim slovima iz nepoštovanja – e baš sam im sad pokaz’la) duguje 320 000 dinara (da ne kažem 4 266 dolara), jer je npr. najpametniji mladi matematičar u Srba. Osvojio je bar 10 medalja po raznoraznim svetskim takmičenjima, a poslednju u nizu i srebrnu medalju, na juniorskoj Matematičkoj Olimpijadi u Južnoj Koreji prošle godine, pobedivši starije od sebe. Ali zašto vlada republike srbije nije isplatila mladom Teodoru nagradu za sve to – PA ZATO ŠTO JE SUVIŠE MLAD! Tačnije, mlad je pa ne znaju u koju kategoriju da ga svrstaju (recimo najpametniji?)...bio je još osnovac kad se takmičio sa srednjoškolcima, a nije bio srednjoškolac, a nemaju fond za osnovce koji su trenutno srednjoškolci ..
Eto, to je objašnjenje koje u Srbiji možeš da dobiješ od fonda za MLADE talente (koji je pod ingerencijom i patronatom vlade, naravno) i od ministarkle oMiladine i sporta gospođe te i te (bezobzirna sam totalno, mrzi me da tražim ime dotične po netu...ona sa šiškama - mada recimo da je to tretman koji ima mali Teodor, matematički genije u Srba). Dakle, u Srbiji si suviše mlad da budeš pametan...zapravo, suviše si mlad kad treba da primiš pare, novce, dolare, nagradu za to!!! Zlatno je ono pedagoško pravilo koje kaže: Oprezno sa novčanim nagradama kad su deca u pitanju, može nagrada da postane cilj po sebi!! Nije da nisu hteli, al' se eto isprečile razne nerešive birokratske peripetije. Srećom, istog dana kad je vest objavljena, Telekom Srbija se prijavio kao donator i dodelio mladom Teodoru nagradu u iznosu od 328 000 dinara. Svaka čast!!!
Ali, M’ladin, nit' je previše mlad da prebije tamo nekog amerikanca, nit' je previše mlad da država „razmišlja“ o njegovom otkupu vrednom milion dolara (zbog gluposti koje je lično napravio), nit' je previše mlad da se onako bezobrazno prošeta po skupštini republike srbije u pratnji poslanika radikalne stranke. Niti je previše mlad da ga svrstamo u kategoriju kriminalca..
E sad se javlja ideja - bokte pitaj kakve su to političke spletke i „usluge“.
A da ne spominjem gde bi još te pare mogle da se ulože...toliko ideja, da mi ne bi stalo sad sve ovde, ionako sam preterala s tekstom.
Eto tako..oslobodih se frustracije!
I za kraj, jako bih volela da ovo sa „diplomatskim gestom“ nije tačno, što čisto sumnjam, jerbo bi bila besna ko besan pas i ne baš previše srećna što mi zemlja ’vako imbecilna. A ako jeste poželela bih vladi srbije da je ne napusti baš sva pamet...mislim ta srpska pamet i inteligencija o kojoj toliko pričaju.. da ne kažem i omiladina, što ide po tom belom svetu, pa onda još i ostane .. ne daj bože prebije nekog.. c, c, c.
A ne, tim sojkama ipak plate da se vrate.
Au revoir.
Read more!
субота, 31. јануар 2009.
Paf !
Sam naslov naučno popularnog teksta bi me u većini odvratio od trošenja vremena na čitanje. Mož' misliti šta stoji iza teme "The curse of the committee" (Mark Buchanan, New Scientist No. 2690) u pesničkom prepevu "Prokletstvo odbora/radnih grupa/komisija"? Ali, rekoh sebi,'ajde, bar da pogledam o čemu je. Kad ja tamo, a ono, medjutim... :) Sjajno!
Osnova članka je uočavanje pojave i njeno kvalitativno opisivanje te formulisanje zakona, erm, prirode od tada poznatim (well, sort of...) kao Parkinson-ov zakon "Parkinson's Law, or The Pursuit of Progress", C. Northcote Parkinson. Lično iskustvo iz Glavnog štaba Britanske avijacije tokom WWII tj. nenadnim uvidom da "There had never been anything to do. We'd just been making work for each other." u civilu istoričar pomorstva pregledao je arhive Britanske mornarice i, pretpostavljam sa nemalim iznenadjenjem, uočio da je izmedju 1914. i 1928. broj administrativnog osoblja u Admiralitetu porastao za skoro 80%, dok je u istom periodu broj mornara opao za 1/3, a broj brodova za 2/3! Ne postoji, znači, nikakva korelacija izmedju porasta administracije i količine posla koji treba da se uradi?! Zakon, dakle, glasi: "Work expands so as to fill the time/resources available for its completion." Iako samo kvalitativan, ovaj zakon je moguće i kvantifikovati, što ga za razliku od mnogo poznatijih Marfijevih zakona (Murphy's Law@Wikipedia,), a moj favorit je "Nemoj silom, uzmi veći čekić!", čini ako ne upotrebljivijim, ono potencijlno pravim zakonom prirode. Fizičari Peter Klimek, Rudolf Hanel i Stefan Thurner (imena nisu fonetska transkripcija, jednostavno nisam sigurna koja bi bila tačna, sa obzirom da mi se ne mere raditi istraživanje etničkog porekla kolega) su izgleda prvi koji su seli i zasukali rukave da urade kvantifikovanje, u suštini cinične opaske g-dina Parkinson-a, te ga tako (možda) preveli u zakon. U članku u NS se rad Nemačkog sociologa Max-a Weber-a pominje kao osnova. Izmedju ostalog, Veber je opisivao svojstva savršene administracije i ukazao na potencijalnu najveću opasnost koja je dovodila do izopačenja - sistem u kome napredovanje u hijerarhiji nije zavisilo isključivo i jedino od sposobnosti pojedinačnog malog birokrate. Poznato od nekud, jel' da? 0:-)
Koliko ova tvrdnja stoji, ne znam, i za ovo subotnje jutro, iskreno, nije ni bitno. Zato je rad Austrijanaca daleko inspirativniji. Radovi "Parkinson's Law Quantified: Three Investigations on Bureaucratic Inefficiency" i "To how many politicians should government be left?", nalaze se u ArXiv-u, arXiv:0808.1684 i arXiv:0804.2202, respektivno. I opet, zbog subotnjeg jutra, ne da mi se prepričavati i izvlačiti suštinu članaka, to ostavljam čitaocima koje tema zainteresuje. Jedino želim da kažem da cenim da će se uloženo vreme višestruko i svakojako isplatiti. A za kraj, samo jedno pitanje, čisto kao slikoviti prikaz.
Koliko članova ima vlada Srbije?
Osnova članka je uočavanje pojave i njeno kvalitativno opisivanje te formulisanje zakona, erm, prirode od tada poznatim (well, sort of...) kao Parkinson-ov zakon "Parkinson's Law, or The Pursuit of Progress", C. Northcote Parkinson. Lično iskustvo iz Glavnog štaba Britanske avijacije tokom WWII tj. nenadnim uvidom da "There had never been anything to do. We'd just been making work for each other." u civilu istoričar pomorstva pregledao je arhive Britanske mornarice i, pretpostavljam sa nemalim iznenadjenjem, uočio da je izmedju 1914. i 1928. broj administrativnog osoblja u Admiralitetu porastao za skoro 80%, dok je u istom periodu broj mornara opao za 1/3, a broj brodova za 2/3! Ne postoji, znači, nikakva korelacija izmedju porasta administracije i količine posla koji treba da se uradi?! Zakon, dakle, glasi: "Work expands so as to fill the time/resources available for its completion." Iako samo kvalitativan, ovaj zakon je moguće i kvantifikovati, što ga za razliku od mnogo poznatijih Marfijevih zakona (Murphy's Law@Wikipedia,), a moj favorit je "Nemoj silom, uzmi veći čekić!", čini ako ne upotrebljivijim, ono potencijlno pravim zakonom prirode. Fizičari Peter Klimek, Rudolf Hanel i Stefan Thurner (imena nisu fonetska transkripcija, jednostavno nisam sigurna koja bi bila tačna, sa obzirom da mi se ne mere raditi istraživanje etničkog porekla kolega) su izgleda prvi koji su seli i zasukali rukave da urade kvantifikovanje, u suštini cinične opaske g-dina Parkinson-a, te ga tako (možda) preveli u zakon. U članku u NS se rad Nemačkog sociologa Max-a Weber-a pominje kao osnova. Izmedju ostalog, Veber je opisivao svojstva savršene administracije i ukazao na potencijalnu najveću opasnost koja je dovodila do izopačenja - sistem u kome napredovanje u hijerarhiji nije zavisilo isključivo i jedino od sposobnosti pojedinačnog malog birokrate. Poznato od nekud, jel' da? 0:-)
Koliko ova tvrdnja stoji, ne znam, i za ovo subotnje jutro, iskreno, nije ni bitno. Zato je rad Austrijanaca daleko inspirativniji. Radovi "Parkinson's Law Quantified: Three Investigations on Bureaucratic Inefficiency" i "To how many politicians should government be left?", nalaze se u ArXiv-u, arXiv:0808.1684 i arXiv:0804.2202, respektivno. I opet, zbog subotnjeg jutra, ne da mi se prepričavati i izvlačiti suštinu članaka, to ostavljam čitaocima koje tema zainteresuje. Jedino želim da kažem da cenim da će se uloženo vreme višestruko i svakojako isplatiti. A za kraj, samo jedno pitanje, čisto kao slikoviti prikaz.
Koliko članova ima vlada Srbije?
Read more!
четвртак, 29. јануар 2009.
Biti astronom...
Inspirisana prethodnim postom koleginice, da se i ja osvrnem na pitanje šta znači biti astronom. Ja recimo ne znam koje su sve zvezde na nebu, niti znam baš sve nebeske objekte koji se trenutno mogu videti, o nebeskim pojavama koje predstoje često saznam iz javnih medija (nije baš da mi astronomi imamo neku mailing listu gde jedni druge obaveštavamo o pomračenjima koja dolaze i sl... mada to ne bi bila loša ideja), o pojavama koje sam „promašila“ u glavnom saznam sa Astronomy Picture of The Day sajta (koji je, by the way, sjajan da nešto novo iz astronomije svaki dan naučite/vidite), mali kućni teleskop ne posedujem, velike teleskope na opstervatorijama koje sam morala da koristim za demonstracije studentima se u glavnom plašim da ne pokvarim il, ne d’o bog, nešto slomim mojim neiskusnim rukovanjem, i verujem da je skoro svaki amater astronom neuporedivo veštiji od mene u svemu ovome.Možete se sada pitati „Pa ko ti onda dade dozvolu da pišeš ovde i soliš svima pamet!??“. Odgovor je vrlo jednostavan ... ja dadoh sebi dozvolu and there’s nothing you can do about it! ;) Šalim se malo, šalim se jer biti astronom je mnogo šire. Između ostaloga to uključuje pisanje blogova :), jurcanje po administraciji da se srede papiri za već nešto što je opet iznenada preko potrebno, zastajkivanje na hodnicima da se javi i popriča sa studentima oko nečeg već sto treba ili tek tako, trčanje u neku prodavnicu u fazonu uradi sam da se nabave razni rekviziti potrebni za Festival Nauke (u Novom Sadu) koji trenutno organizujemo, organizovanje studentskih radionica i letnjih škola što uključuje slanje gomile emailova bez kraja i konca, pisanje tekstova za sajt opet neke konferencije koja predstoji, držanje javnih popularnih predavanja, ježenje svaki put kad se začuje „A jel radite vi natalne karte?“ i beskonačno raspravljanje o tome da astrologija nije nauka, da su ljudi sleteli na Mesec, da su Zemlja i Svemir mnogo stariji od 5000 godina, instaliranje reinstaliranje ovog ili onog kompjutera sebi i/ili nekome već, ... ah da, po nekad dodjemo i do teleskopa da pogledamo Mesec i Jupiter, onako, za svoju dušu.
Još uvek ne vidite astronomiju u svemu tome? To je zato što je svaki astronom (pa i svaki drugi naučnik)u stvari jedan astronomski sistem. Baš kao Sunčev sistem! Sunce je centar sistema – astronom je u srži baš to – astronom. Al ima tu još puno drugih stvari, „letećih“ obaveza i poslova, koji nas čine – baš kao planete, koje su isto tako bitne. Pa najbolja stvar kod tog našeg Sunca je što je naše – što u njegovom sistemu postoji Zemlja, što postojimo mi! Ono što je za Sunce Zemlja, meni je recimo popularizacija i promocija nauke (gde mi je naravno astronomija glavni favorit :)). Tako da ima tu još dosta bitnih stvari koje čine jednog astronoma. Al ono zašto sam počela ovu priču (al malo odoh u širinu i skrenuh sa teme, oprostićete mi na senilnosti) je želja da kažem i objasnim da astronomija je samo jedna lepa priča za pred spavanje ako u nju ne uključite fiziku i matematiku. Tu je suština! I zato, iako sam za 4 godine osnovnih studija koristila teleskop samo jednom, učila sazvežđa samo onako ovlaš, ja sam i dalje astronom, tačnije astrofizičar, jer znam kako stvari u Svemiru rade, kako žive i nastaju, kako umiru... ili se bar trudim da saznam tako što ispisujem na papire i papire žvrljotina sa nekim, na izgled, gadnim jednačinama, sedim za kompjuterom 12 sati dnevno čitajući naučne radove i pišući neke kompjuterske programe i simulacije, crtajući grafike, obrađujući podatke koje je već neki drugi „pravi“ astronom dobio teleskopskim posmatranjem. U nadi da ovo što cu sada reći neće uplašiti ili još gore oterati nekog posetioca ovog bloga, reći ću da, u svemu tom što radim, ključ, glavni alat bez kog ne bi moglo, su u stvari fizika i matematika, primenjene na Svimir, naravno. I zato su bitni svi ti kolokvijumi i nekada i „smarački“ predmeti kroz koje svaki mladi astronom/astrofizičar mora da prođe. Da bismo razumeli. Da bismo znali da objasnimo a ne samo da ispričamo. Da bi bili astronomi u srži.I zato, mlade kolege, samo učite, a vi slučajni prolaznici znajte da se iza tog našeg romantičnog posmatranja neba krije ipak "tvrda" nauka :).
Još uvek ne vidite astronomiju u svemu tome? To je zato što je svaki astronom (pa i svaki drugi naučnik)u stvari jedan astronomski sistem. Baš kao Sunčev sistem! Sunce je centar sistema – astronom je u srži baš to – astronom. Al ima tu još puno drugih stvari, „letećih“ obaveza i poslova, koji nas čine – baš kao planete, koje su isto tako bitne. Pa najbolja stvar kod tog našeg Sunca je što je naše – što u njegovom sistemu postoji Zemlja, što postojimo mi! Ono što je za Sunce Zemlja, meni je recimo popularizacija i promocija nauke (gde mi je naravno astronomija glavni favorit :)). Tako da ima tu još dosta bitnih stvari koje čine jednog astronoma. Al ono zašto sam počela ovu priču (al malo odoh u širinu i skrenuh sa teme, oprostićete mi na senilnosti) je želja da kažem i objasnim da astronomija je samo jedna lepa priča za pred spavanje ako u nju ne uključite fiziku i matematiku. Tu je suština! I zato, iako sam za 4 godine osnovnih studija koristila teleskop samo jednom, učila sazvežđa samo onako ovlaš, ja sam i dalje astronom, tačnije astrofizičar, jer znam kako stvari u Svemiru rade, kako žive i nastaju, kako umiru... ili se bar trudim da saznam tako što ispisujem na papire i papire žvrljotina sa nekim, na izgled, gadnim jednačinama, sedim za kompjuterom 12 sati dnevno čitajući naučne radove i pišući neke kompjuterske programe i simulacije, crtajući grafike, obrađujući podatke koje je već neki drugi „pravi“ astronom dobio teleskopskim posmatranjem. U nadi da ovo što cu sada reći neće uplašiti ili još gore oterati nekog posetioca ovog bloga, reći ću da, u svemu tom što radim, ključ, glavni alat bez kog ne bi moglo, su u stvari fizika i matematika, primenjene na Svimir, naravno. I zato su bitni svi ti kolokvijumi i nekada i „smarački“ predmeti kroz koje svaki mladi astronom/astrofizičar mora da prođe. Da bismo razumeli. Da bismo znali da objasnimo a ne samo da ispričamo. Da bi bili astronomi u srži.I zato, mlade kolege, samo učite, a vi slučajni prolaznici znajte da se iza tog našeg romantičnog posmatranja neba krije ipak "tvrda" nauka :).
Read more!
понедељак, 26. јануар 2009.
Prvi semestar...
Mislim da bi trebalo da i ja nešto napišem. Ipak, prošlo je dosta vremena od moj „javljanja“, nekih pet meseci... :) Uf, mnogo...Obećavam da ću u buduće češće pisati. :)
No, u tom periodu, i zvanino, postala sam student astronomije! Jeee! Jeste da se to desilo onda kada sam dobila indeks u ruke sa pečatom fakulteta, ali...po meni bitnije je kad se krene na predavanja i tako to. Elem, toliko očekivan momenat je došao. Upoznavanje sa profesorima, novim kolegama, sa fakultetom... Ushićenost na svakom koraku. U meni se javilo niz ideja i planova, a glavna je ta da za par godina sa ove ustanove izađem kao dobar astronom...
I tako, predavanja su počela. Sve je lepo krenulo, ali i pored toga nešto tu nije štimalo. Nisam se osetila kao praaavi student astronomije, odnosno nije mi bilo dovoljno samo dolaženje na fakultet. Rešenje svog „problema“ videla sam u sledećem, a to je da postanem član astronomskog društva. E sad, znala sam da postoji opervatorija i planetarijum neeegde na Petrovaradinskoj tvrđavi i da je tu smešteno astronomsko društvo „Novi Sad“, a gde tačno nisam imala pojma. Tako sam jednog sunčanog dana uz pomoć druga rešila sa istražim gde se to nalazi i našla sam! Jupi! Još samo da saznam kada se društvo okuplja i sve će biti ok. Saznam ja i to i odem tamo da vidim šta oni to tamo rade i kako ja mogu tu da se uklopim. Fini ljudi dali su mi odgovore na sva pitanja. Ja oduševljena! Dobila sam svoju člansku kartu! He he... U želji da budem aktivni član trudila sam se da odlazim na predavanja i posmatranja kad god mi se ukazala prilika. Vrlo brzo sam htela u što kraćem roku da se počnem nečim ozbiljnije baviti od samog posmatranja noćnog neba. Npr. da radim neki mali naučni rad... U ADNOS-u mi rekili: „Može.“ Super! Sad ću moći i praktično da se bavim astronomijom i da učim...UČENJE!!! To sam baš zapostavila! Tada su se na fakultetu počeli nizati kolokvijumi. Kako jedan odradim eto ga drugi... Sve što sam planirala da počnem pre nove godine, morla sam da odlozim za kasnije, na neodređeno vreme. Pih, ali šta je tu je. Uradiću ja što sam naumila, samo je problem što ne znam kad. :(
Tokom perioda kolokvijuma, imala sam osećaj da sam se nekako isključila iz astro-sveta... Nisam odlazila na opservatoriju... Učila sam ja o Sunčevom sistemu (jedan od predmeta u prvom semestru) i ok je to, ali kao što sam spomenula ne smatram da je to dovoljno. Astronom treba da zna koje su zvezde na nebu, koji se sve nebeski objekti mogu videti, koji astronomski događaji treba da se dese, koja su najnovija otkrića, koje su misije u toku, šta se planira...to je njegov „posao“ donekle. Ja nisam mnogo znala o tome. To me je navelo da preispitam sebe zašto baš to studiram, šta očekujem kasnije kad završim , da li sam pogrešila,... Padalo mi je na pamet da od oktobra upišem neki drugi smer na fizici, možda meteorologiju na primer. Na trenutke sam gubila entuzijazam, jer nisam imala tražene odgovore...A onda sam shvatila jednu vaaažnu sitnicu. Setila sam se jednog prostog pitanja: Šta mene toliko fascinira u svemiru? Moj odgovor jeste rešenje nastalog problema. Ne znam kako sam uspela da zaboravi, ali eto...desilo se. Važno je da sam se opet tu!
Iskreno, tu dilemu sam nedavno rešila i srećna sam zbog toga. Dobila sam još dodatne energije za dalje, a ona će mi itekako biti potrebna. Međunarodna godina astronomije je i ja želim biti uključena u njenu proslavu....
A sad nazad na učenje. Ispitni rok je u toku...
No, u tom periodu, i zvanino, postala sam student astronomije! Jeee! Jeste da se to desilo onda kada sam dobila indeks u ruke sa pečatom fakulteta, ali...po meni bitnije je kad se krene na predavanja i tako to. Elem, toliko očekivan momenat je došao. Upoznavanje sa profesorima, novim kolegama, sa fakultetom... Ushićenost na svakom koraku. U meni se javilo niz ideja i planova, a glavna je ta da za par godina sa ove ustanove izađem kao dobar astronom...
I tako, predavanja su počela. Sve je lepo krenulo, ali i pored toga nešto tu nije štimalo. Nisam se osetila kao praaavi student astronomije, odnosno nije mi bilo dovoljno samo dolaženje na fakultet. Rešenje svog „problema“ videla sam u sledećem, a to je da postanem član astronomskog društva. E sad, znala sam da postoji opervatorija i planetarijum neeegde na Petrovaradinskoj tvrđavi i da je tu smešteno astronomsko društvo „Novi Sad“, a gde tačno nisam imala pojma. Tako sam jednog sunčanog dana uz pomoć druga rešila sa istražim gde se to nalazi i našla sam! Jupi! Još samo da saznam kada se društvo okuplja i sve će biti ok. Saznam ja i to i odem tamo da vidim šta oni to tamo rade i kako ja mogu tu da se uklopim. Fini ljudi dali su mi odgovore na sva pitanja. Ja oduševljena! Dobila sam svoju člansku kartu! He he... U želji da budem aktivni član trudila sam se da odlazim na predavanja i posmatranja kad god mi se ukazala prilika. Vrlo brzo sam htela u što kraćem roku da se počnem nečim ozbiljnije baviti od samog posmatranja noćnog neba. Npr. da radim neki mali naučni rad... U ADNOS-u mi rekili: „Može.“ Super! Sad ću moći i praktično da se bavim astronomijom i da učim...UČENJE!!! To sam baš zapostavila! Tada su se na fakultetu počeli nizati kolokvijumi. Kako jedan odradim eto ga drugi... Sve što sam planirala da počnem pre nove godine, morla sam da odlozim za kasnije, na neodređeno vreme. Pih, ali šta je tu je. Uradiću ja što sam naumila, samo je problem što ne znam kad. :(
Tokom perioda kolokvijuma, imala sam osećaj da sam se nekako isključila iz astro-sveta... Nisam odlazila na opservatoriju... Učila sam ja o Sunčevom sistemu (jedan od predmeta u prvom semestru) i ok je to, ali kao što sam spomenula ne smatram da je to dovoljno. Astronom treba da zna koje su zvezde na nebu, koji se sve nebeski objekti mogu videti, koji astronomski događaji treba da se dese, koja su najnovija otkrića, koje su misije u toku, šta se planira...to je njegov „posao“ donekle. Ja nisam mnogo znala o tome. To me je navelo da preispitam sebe zašto baš to studiram, šta očekujem kasnije kad završim , da li sam pogrešila,... Padalo mi je na pamet da od oktobra upišem neki drugi smer na fizici, možda meteorologiju na primer. Na trenutke sam gubila entuzijazam, jer nisam imala tražene odgovore...A onda sam shvatila jednu vaaažnu sitnicu. Setila sam se jednog prostog pitanja: Šta mene toliko fascinira u svemiru? Moj odgovor jeste rešenje nastalog problema. Ne znam kako sam uspela da zaboravi, ali eto...desilo se. Važno je da sam se opet tu!
Iskreno, tu dilemu sam nedavno rešila i srećna sam zbog toga. Dobila sam još dodatne energije za dalje, a ona će mi itekako biti potrebna. Međunarodna godina astronomije je i ja želim biti uključena u njenu proslavu....
A sad nazad na učenje. Ispitni rok je u toku...
Read more!
Пријавите се на:
Постови (Atom)
